U hladnim vodama Arktika, gde tišina ume da traje danima, povremeno se pojave masivni brodovi koji lome led kao da je staklo.
Te grdosije od preko 30.000 tona danas nisu samo logistički alat, već i sredstvo prisustva, uticaja i, hteli to političari da priznaju ili ne, tihe moći. Upravo tu počinje problem za Sjedinjene Države. I tu se, sasvim neočekivano, otvara prostor za Kanadu.
Na papiru, Vašington je globalna sila bez premca. U praksi, kada je reč o Arktiku, slika je znatno skromnija. Američka ledolomna flota je, kako je to jedan bivši admiral otvoreno rekao za The Telegraph, u „žalosnom stanju“.
Dok druge sile, pa čak i saveznici, godinama ulažu u ovu vrstu brodova, SAD su se nakon Hladnog rata povukle sa severa, dozvolivši da brodogradnja i arktičke sposobnosti polako klize u zaborav. Rezultat toga danas je teško ignorisati.
Trenutno, Sjedinjene Države raspolažu sa svega tri ledolomca. Do nedavno su imale samo dva, što je, prema rečima penzionisanog oficira Obalske straže Bila Baumgartnera, bilo „prosto žalosno“.
Najstariji među njima, Polar Star, plovi još od 1976. godine. Njegov projektovani vek od 30 godina produžen je za decenije, uz ulaganja od više miliona dolara u popravke. Prema izveštaju Kongresa, kvarovi su česti, na brodu su već izbijali požari, a rezervni delovi se skidaju sa drugog plovila iste generacije jer se više ne proizvode.
Tu je i Healy, u koji je Obalska straža uložila oko 97 miliona dolara kako bi mu produžila radni vek do sredine 2030-ih, kao i Storis, preuređeni brod za snabdevanje. To je, u suštini, sve.
U poređenju s tim, Rusija raspolaže flotom od oko 40 ledolomaca, od kojih je osam na nuklearni pogon, što je posledica i činjenice da ima najdužu arktičku obalu. Čak i Kina, koja se 2018. proglasila „blisko-arktičkom državom“, u ovom segmentu je ispred Amerikanaca. Među vojnim i bezbednosnim analitičarima postoji gotovo opšti konsenzus: SAD nikada neće dostići ruski nivo u ovoj oblasti.
Ipak, u Vašingtonu su svesni da bez prisustva nema ni uticaja. Procene govore da će im u narednim godinama biti potrebno osam ili devet ledolomaca kako bi održali operacije na severu.
U suprotnom, rizikuju da prepuste teren rivalskim silama. Endru Sugimoto je to sažeo bez ulepšavanja: prisustvo je ključno, naročito nakon što je Rusija simbolično postavila zastavu na dnu arktičkog kontinentalnog pojasa i time jasno stavila do znanja svoje ambicije.
Planirani novi brodovi, takozvani polarni bezbednosni rezači od 23.000 tona, prvobitno su trebalo da budu spremni 2024. godine. Projekat je, međutim, više puta odlagan i sada se njegov završetak ne očekuje pre 2030. To kašnjenje dodatno produbljuje jaz između planova i realnosti.
Upravo u tom vakuumu pojavljuje se Kanada. Zemlja sa impresivnom ledolomnom flotom, dugogodišnjim iskustvom u projektovanju i gradnji ovakvih brodova i praktičnim znanjem koje se ne može nadoknaditi preko noći.
Sporazum koji je prethodna američka administracija sklopila sa Kanadom i Finskom predviđa projektovanje i izgradnju šest novih ledolomaca za SAD. Reč je o brodovima koji mogu preći 12.000 nautičkih milja, raditi dva meseca bez dopune zaliha i lomiti led debljine 1,2 metra. Dva bi se gradila u Finskoj, a četiri u američkom brodogradilištu.
Politički kontekst, međutim, komplikuje celu priču. Povratkom Donalda Trampa na predsedničku funkciju u januaru prošle godine, retorika prema severnom susedu postala je oštrija.
Predsednik je govorio o potrebi za čak 40 ledolomaca, očigledno motivisan željom da sustigne Rusiju, ali je istovremeno tvrdio da može bez kanadske pomoći. U jednom trenutku izjavio je da je „Kanada iznenada poželela parče kolača“, nakon što nije uspela njegova ideja da se zemlja pridruži SAD kao „51. savezna jedinica“.
Iako su mnogi ove izjave doživeli kao provokaciju, u Otavi su ih shvatili ozbiljno. Toliko ozbiljno da su se prošle nedelje pojavili izveštaji o vojnim planovima za vanredne scenarije, zasnovanim na pretpostavci da bi zemlja mogla biti stavljena pod kontrolu u vrlo kratkom roku.
Istovremeno, Tramp otvoreno govori o interesu za prirodne resurse Grenlanda i o mogućnostima koje bi se mogle otvoriti kroz preliminarne dogovore sa NATO-om. Za sve to, međutim, potrebni su brodovi koji mogu da prođu kroz zaleđene vode.
Takozvani „Ledeni pakt“ (Icebreaker Collaboration Effort), sklopljen u vreme Džoa Bajdena, danas predstavlja važan diplomatski oslonac. Zanimljivo je da je predsednik, uprkos povremenim napadima na Kanadu, izbegavao javnu kritiku ovog sporazuma, dok članovi administracije rade na tome da on opstane. Ministar unutrašnje bezbednosti Kristi Noem ocenila je da će dogovor vratiti proizvodnju u zemlju i omogućiti SAD da „napreduju“ u Arktiku.
Ipak, ledolomci su specifični brodovi. Njihov zaobljeni pramac, koji omogućava da se oslanjaju sopstvenom težinom kako bi lomili led, trpi konstantno habanje. To prirodno ograničava njihov vek trajanja.
Baumgartner upozorava da to znači kako SAD trenutno zavise od dobre volje saveznika ukoliko sa njihovom skromnom flotom nešto krene po zlu. Održavanje dobrih odnosa sa Kanadom i Finskom, u tom smislu, nije stvar pristojnosti već potrebe.
Postavlja se, međutim, pitanje koliko je Otava spremna da koristi ovaj položaj kao sredstvo pritiska. Heder Konli, bivša zvaničnica Stejt departmenta, sumnja da bi Kanada želela da ide predaleko, jer bi to moglo naškoditi njenim sopstvenim kompanijama i brodogradilištima. Ipak, smatra da u Vašingtonu razumeju da je sporazum obostrano koristan i da ga neće dovoditi u pitanje.
Ako bi pakt propao, dodaje ona, posledice bi najviše osetile Sjedinjene Države, jer je njihova potreba najveća. Majkl Bajers, stručnjak za Arktik sa Univerziteta Britanske Kolumbije, takođe sumnja da će Kanada igrati svoju poslednju „ledolomnu kartu“.
Ali ukazuje na konkretne mogućnosti: Otava bi, na primer, mogla da odluči da njeni brodovi, poput CCGS Terry Fox, ne pružaju podršku američkoj bazi Pitufik u severozapadnom Grenlandu. U slučaju ozbiljnog pogoršanja odnosa, jednostavno bi mogla da poruči da ove godine to nije moguće, što bi Vašington dovelo u nezgodan položaj.
Postoje i dublje bojazni. Prema navodima CBC News, novi brodovi bi mogli biti korišćeni za jačanje američkih zahteva u vezi sa Severozapadnim prolazom, koji povezuje Grenland i Čukotsko more.
Kanada te vode smatra svojim, dok ih Vašington nikada nije formalno priznao kao takve. Mark Lantejn sa Arktičkog univerziteta Norveške primećuje da je Finska u povoljnijoj poziciji za ovakvu „diplomatiju ledolomaca“, delom i zbog dobrih ličnih odnosa između Trampa i finskog predsednika Aleksandra Stuba, poznatog ljubitelja golfa.
Ipak, ni Kanada nije van igre. Njeno iskustvo u arktičkoj plovidbi i gradnji ledolomaca ostaje relevantno, bez obzira na političke trzavice. Kako je jedan bivši visoki vojni zvaničnik, koji je želeo da ostane anoniman, primetio, saradnja na severu često se odvija tiho, ispod radara.
To su, kako kaže, temelji svakodnevnog funkcionisanja: priznaje se suverenitet, ali se istovremeno razume da postoje dublje veze koje nadilaze trenutne političke tenzije. Koliko će te veze izdržati u promenljivom arktičkom pejzažu, ostaje pitanje koje još nema jasan odgovor.
