Znakovi umora su sve vidljiviji, gotovo opipljivi. Sjedinjene Države, na pragu 250 godina postojanja, kao da su se sudarile sa iskustvom koje su davno prošle imperije skupo platile.
Nije reč o još jednoj dnevno-političkoj krizi, već o nečemu dubljem, egzistencijalnom, izboru čiji domet ide daleko izvan aktuelnih sukoba na Kapitol Hilu. Na to upozorava i The Washington Post, oslanjajući se na razmišljanja Johana Norberga, autora knjige „Pik čovečanstva“.
Norberg se ne bavi proročanstvima, već istorijom. I to onom dugom, neurednom, punom uspona i lomova. Vraća se velikim civilizacijama – od Abasidskog kalifata, preko kineske dinastije Sun, do Holandske republike – tražeći zajednički imenitelj njihovih padova.
Zaključak nije jednostavan, niti utešan za one koji vole jasne uzroke. Jedan nemački istoričar je još 1984. nabrojao čak 210 različitih razloga za slom Rimskog carstva, od trovanja olovom do moralne dekadencije. Ipak, kako pokazuje Norbergovo istraživanje, jedinstveno objašnjenje ne postoji.
Ratovi, epidemije i prirodne katastrofe pogađali su društva iznova i iznova. Pa ipak, mnoga su se oporavljala, vraćala jača ili barem drugačija. Ono što je, po pravilu, bilo kobno, nije dolazilo spolja.
Presudan je bio unutrašnji zaokret: trenutak kada društvo počne da sumnja u sopstvene ideale, da se zatvara, da gubi hrabrost za nove ideje i toleranciju prema različitosti. Tada se, kako istorija neumoljivo pokazuje, proces raspada ubrzava.
Američki projekat, zamišljen od strane očeva-osnivača po uzoru na Atinu i Rim, danas se suočava sa sličnim demonima. Još je antički istoričar Tukidid govorio o dva suprotna mentaliteta: atinskom, okrenutom otvorenosti, trgovini i znanju, i spartanskom, fokusiranom na očuvanje postojećeg i izolaciju od spoljašnjih uticaja. Norberg podseća da su periodi procvata gotovo uvek povezani sa tim „atinskim duhom“.
Civilizacije su cvetale kada su otvarale vrata trgovcima i migrantima, dopuštale eksperimentisanje, osporavanje dogmi i gradile institucije koje ograničavaju samovolju vlasti.
Savremeni primer za to vidi se u Kini, čiji je snažan uspon započeo reformama i politikom otvorenosti Denga Sjaopinga 1978. godine. Međutim, taj zamah je poslednjih godina usporio, paralelno sa sve izraženijim „spartanskim“ kursom Sija Đinpinga i pooštravanjem kontrole nad poslovnim sektorom.
Prema Norbergu, Zapad danas, a posebno SAD, prolazi kroz zabrinjavajuću promenu – od otvorenog ka zatvorenom mentalitetu. Nakon niza kriza, od terorizma i pandemija do ekonomske nestabilnosti, društvo instinktivno poseže za barijerama, zabranama i potragom za krivcima.
Taj refleks, tvrdi autor, dobija oblik u dve naizgled suprotstavljene, ali suštinski srodne sile: tvrdom desnom nacionalizmu i radikalnom levom antiliberalizmu.
Obe struje opsednute su politikom identiteta i teže homogenosti. U pluralizmu i neslaganju ne vide snagu, već opasnost. Antiliberalna levica je godinama pokušavala da suzi prostor slobode govora na univerzitetima, dok pokret Donalda Trampa sada, sa druge strane, preti da nametne sopstvenu agendu koristeći državne mehanizme protiv institucija koje ne pristaju na poslušnost.
Taj otrovni tribalizam, često upakovan u retoriku jedinstva, već je izašao iz okvira simbolike. Napad na Kapitol 6. januara, pokušaji atentata na političare i ubistva aktivista nisu izolovani incidenti.
Istoričar u njima lako prepoznaje signale poznate iz poslednjih dana Abasidskog kalifata ili Holandske republike, gde je tolerantno društvo u jednom trenutku linčovalo sopstvenog lidera Jana de Vita.
Ipak, istorija ne nudi samo mračne paralele. Ona podseća i na sposobnost obnavljanja. Kineska dinastija Sun, nakon što je 1127. godine izgubila polovinu teritorije, nije nestala. Izgradila je novu prestonicu, postala još otvorenija i ušla u period izuzetnog procvata. Evropa je, posle razaranja 20. veka, izabrala put mirne razmene i zajedničkih institucija umesto stalnog sukoba.
Sjedinjene Države u ovaj jubilej ulaze sa i dalje snažnim adutima: nezavisnim sudstvom, slobodnom štampom i relativnom geopolitičkom sigurnošću. Kako zaključuje Norberg, ishod sadašnje krize ne zavisi od sudbine ili spoljašnjeg pritiska, već od kolektivne volje samih Amerikanaca. Pozivajući se na Abrahama Linkolna, on podseća na rečenicu koja i danas zvuči neprijatno aktuelno: ako uništenje bude sudbina nacije, onda će ona sama biti njegov autor i tvorac.
Američki eksperiment, kako ocenjuje list, visi o koncu. Njegov nastavak zahteva svesnu odluku u korist otvorenosti, tolerancije i dinamizma – upravo onih osobina koje su ga nekada podigle na vrh globalnog uticaja. Da li je takav izbor još uvek moguć, ili je zatvaranje već otišlo predaleko, pitanje je koje ostaje da lebdi, bez lakog odgovora.
Webtribune.rs
