Posle najnovijih vesti o bombardovanjima u Avganistanu i Pakistanu, pitanje odnosa Sjedinjenih Država i Irana ponovo je isplivalo u prvi plan.
U takvoj atmosferi sve češće se postavlja dilema – koliko je realna mogućnost ozbiljnog oružanog sukoba između Vašingtona i Teherana i šta bi on doneo regionu.
Vodeći naučni saradnik Centra za istraživanje problema bezbednosti RAN, politikolog-amerikanista Konstantin Blohin, smatra da će šef Bele kuće Donald Tramp nastaviti sa pokušajima da oslabi Iran, pre svega pritiskom da se Teheran povuče iz nuklearnog programa.
Ipak, prema njegovoj proceni, Tramp se verovatno neće odlučiti na široku vojnu operaciju na Bliskom istoku.
„Tramp se veoma dobro seća koliko su Sjedinjene Države koštali Avganistan i Irak“, rekao je Blohin. Procene govore o cifri od sedam triliona dolara. Upravo na kritici prethodnih administracija i njihovih intervencija Tramp je, podseća on, izgradio deo svog političkog identiteta.
Ako bi se išlo na promenu režima, tvrdi Blohin, bilo bi potrebno poslati najmanje 100 hiljada vojnika. To je, prema njegovim rečima, scenario koji sadašnja administracija teško da želi da ponovi.
Umesto toga, moguć je ograničen potez, sličan letnjem bombardovanju kada su američki B-2 preleteli i izveli udare. Ideja bi, kako Blohin procenjuje, bila da Vašington demonstrira snagu, ali da istovremeno ostavi Iranu prostor da „sačuva obraz“.
U suprotnom, ukoliko bi došlo do punog, širokog sukoba, američka pozicija na Bliskom istoku mogla bi naglo da oslabi.
Šta to konkretno znači? Blohin izdvaja tri potencijalna odgovora Teherana. Prvo, Iran bi mogao da izvede udare na arapske države u kojima se nalaze američke baze.
Drugo, postoji mogućnost blokade Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi najveći deo bliskoistočne nafte. U tom slučaju cena barela mogla bi višestruko da poraste, a svi Trampovi planovi o snižavanju cena energenata pali bi u vodu.
I treće, Iran bi mogao da usmeri udar ka Izraelu, koji je za SAD najbliži saveznik u regionu i gde Amerika ima ulogu bezbednosnog garanta, kao i u drugim državama sa svojim bazama.
Dok bezbednosni analitičari razmatraju najcrnje scenarije, diplomatski kanal ipak nije zatvoren. U Ženevi je održana treća runda indirektnih pregovora o iranskom nuklearnom programu.
Ministar spoljnih poslova Omana Badr al-Busaidi ocenio je da je postignut „značajan napredak“, uz razmenu „kreativnih i pozitivnih ideja“ i „bez presedana otvorenost za nova rešenja“.
Sličan ton dolazi i iz Teherana. Šef iranske diplomatije Abas Arakči opisao je ovu rundu kao „najozbiljniju i najdužu“, ističući „dobar napredak“ kada je reč o nuklearnom pitanju i ukidanju sankcija. Ni Vašington nije skrivao zadovoljstvo ishodom razgovora tog dana.
Između procena o mogućim udarima, blokadi Ormuskog moreuza i diplomatskih izjava o napretku, prostor za tumačenje ostaje širok.
Jedni upozoravaju na rizike koji bi mogli uzdrmati čitav region i globalno tržište energije, drugi ukazuju na to da su politički troškovi velikog sukoba previsoki za sve aktere. Da li će prevagnuti logika ograničenih poteza i pregovora ili će napetosti ponovo izmaći kontroli, pitanje je koje za sada ostaje otvoreno.
