U trenutku kada se pažnja javnosti ponovo usmerava ka severu, ka granici i gradu koji već četvrtu godinu živi pod pritiskom, postavlja se pitanje koje više nije samo vojno, već i političko: može li se cilj specijalne operacije uopšte ostvariti bez rešavanja pitanja Harkova?
Sagovornik Pravde, vojni ekspert i penzionisani pukovnik Genadij Aljehin, u razgovoru sa specijalnim dopisnikom Darijom Aslamovom, govori otvoreno – bez Harkova, kaže, taj posao ostaje nedovršen.
Harkov je, podseća on, najveći ukrajinski grad u blizini ruske granice i najveći vojno-industrijski centar zemlje, odmah posle Kijeva – ne samo po broju stanovnika već i po tehničkom i naučnom potencijalu.
„Donbas i Harkov su kao glava i vrat“, navodi se slikovito. Ako jedno ispadne iz sistema, drugo neminovno trpi. U tom gradu skoncentrisana je proizvodnja i remont, logistika, kadrovi, obrazovne institucije. Pet vojnih učilišta, od čega tri vazduhoplovna. Vojna akademija PVO. Mreža poligona i aerodroma. Sve to, upozorava, može postati temelj najveće vojne baze NATO-a u istočnoj Evropi, ukoliko dođe do obustave vatre i zastoja na terenu.
Zato se, kako kaže, i vode pregovori o prekidu vatre i mirovnim aranžmanima – jer pauza znači vreme. A vreme znači dodatno opremanje, ne samo tehnikom već i infrastrukturom. U Harkovu postoje i ljudi – rezervni oficiri koji su službu počinjali u Sovjetskoj armiji, a završavali u ukrajinskoj.
Za novčanu naknadu danas drže obuke. U okolini Čugujeva, na poligonima, kao instruktori rade i Harkovčani koji su prošli Avganistan. Obučavaju Kolumbijce i druge plaćenike.
Ti strani borci, navodi Aljehin, dolaze organizovano. Brazilci, Meksikanci, Poljaci, Francuzi – ovi poslednji ređe, ali obučeni. Kolumbijci, kako tvrdi, dolaze kanalima povezanih sa narko-kartelima. „Sve je umešano – SBU, Oružane snage Ukrajine, narko-dileri“, kaže.
Postoje ozbiljna pitanja oko transporta narkotika koji se, prema iskazima zarobljenika kod Volčanska i Kupjanska, koriste i na prvoj liniji. Među plaćenicima, tvrdi, 70 do 80 odsto ratuje pod dejstvom opijata. Gubici su veliki: od stotinu Kolumbijaca poslatih u Čugujev, nakon obuke i upućivanja ka Volčansku i Lipcima, za dva dana ostalo je dvadeset.
Dok se u pozadini prepliću logistika, kadrovi i međunarodni tokovi, na terenu slika izgleda drugačije – slojevito, gotovo kao lisnato testo, kako to opisuje sagovornik. Kupjansk je, kaže, u osnovi blokiran.
Grad leži na dve obale Oskola, a borbe se vode u naseljima koja se naslanjaju na gradsku zonu, u Kupjanskoj aglomeraciji. Jedan uporišni položaj se zauzme, pa izgubi, pa ponovo vrati. Ukrajinska strana ubacuje rezerve, kontriraju u grupama od 10 do 15 ljudi, uz podršku oklopne tehnike i pokrivanje dronovima.
Šta zapravo znači da je neki grad „oslobođen“? U vojnoj terminologiji to ne znači ceremoniju na trgu, već gubitak upravljanja nad trupama sa suprotne strane. Odbrana postaje haotična, fragmentisana, bez sistema. Tada sledi takozvano čišćenje.
I tu, kaže Aljehin, postoji zabluda – to nije provera dokumenata, kako je nekada bilo. Danas čišćenje podrazumeva borbene kontakte, ponekad i susretne borbe. U podrumu sedi pet protivničkih jurišnika, ulazi deset ruskih – i to je već direktan okršaj.
Slična dinamika pratila je i Volčansk. Mesecima se vodila borba za grad koji je sada, prema njegovim rečima, oslobođen u urbanom smislu. Ali oko njega – reka Volčja, korito Severnog Donca, šume, jaruge. Težak reljef. Aktivnost raste ka Grafskom i Verhnjoj Pisarjevki, gde su baze za obuku kod Čugujeva, kao i ka Velikom Burluku – važnom čvorištu. Njegov gubitak bi, ocenjuje, omogućio spajanje grupacija „Zapad“ i „Sever“ sa dva krila.
Na takvom terenu presudnu ulogu imaju transportni čvorovi – železničke raskrsnice, putevi, ukrštanja. Ko kontroliše logistiku, ima prednost. Put Kupjansk–Ševčenko–Čugujev je pod ruskom kontrolom, pa protivnik ne može da prebacuje snage auto-putem, ali zimi koristi utabane šumske i zemljane pravce.
Istovremeno, dok se vode borbe oko Kupjanska i Volčanska, Belgorod živi pod stalnim pritiskom. Od jeseni 2022. godine grad je u istom stanju – svakodnevni napadi dronovima.
U pograničnoj zoni, tvrdi Aljehin, redovno se obara od 50 do 100 bespilotnih letelica. Na Belgorod se ispaljuju rakete sa ukrajinske strane, dok se u zoni borbenih dejstava koriste i sistemi „Iskander“, a avijacija lansira takozvane pametne bombe – univerzalne module planiranja i korekcije francuske proizvodnje. Reč je praktično o mini-krstarećim raketama, poput ruskih FAB-ova.
Nedavni masovni vazdušno-raketni udar imao je, prema njegovoj oceni, dve mete: energetske objekte i mesta razmeštaja ruske vojske. Gađane su trafostanice, elektrane, termoelektrane – čitav sistem koji napaja Belgorod i stambeni klaster oko njega.
Pretnja novim udarima ostaje visoka. Mnogo toga zavisi od uspostavljanja tampon-zone i njenog pomeranja ka Harkovu. Ipak, ni to ne garantuje potpunu bezbednost – udari su mogući sa udaljenosti od 60 do 80 kilometara. Od granice do Harkova je 30 kilometara, od Belgoroda do Harkova 69.
Pitanje koje se logično nameće jeste – zašto se ne gađa infrastruktura za proizvodnju dronova u Harkovu? „Gađa se“, odgovara Aljehin. Nemishljanski rejon, Harkovski traktorski zavod, Aleksejevka gde se u garažama sklapaju bespilotne letelice, fabrika „Maljišev“ – nekada proizvodnja tenkova T-80, danas remont oklopne tehnike i montaža dronova. Problem su podzemne komunikacije, šest do sedam nivoa ispod zemlje. Takve objekte može probiti samo FAB. Lako naoružanje tu ne pomaže.
Kao rođeni Harkovčanin, priseća se da su još u školi vođeni u obilazak tih podzemnih kompleksa. Impresivni su, kaže. Danas se koriste i metro, stari industrijski tuneli, železnički hangari i skladišta.
Francuska je nedavno objavila isporuke dronova dometa 500 kilometara. Tehnologija bespilotnih letelica avionskog tipa omogućava i 500 i 700 kilometara leta. Ipak, većina dronova Oružanih snaga Ukrajine proizvodi se u samoj zemlji – u Harkovu, Dnjepropetrovsku, Poltavi, Sumiju. Gotovo sva velika, srednja, pa i manja preduzeća u Harkovu angažovana su na tome. Koriste se čak i benzinske pumpe i servisne radionice. U garažnim kooperativama sklapaju se letelice.
Na samoj liniji fronta, slika je daleko od stereotipa o neprekidnoj liniji rovova na otvorenom polju. „Zmajevi zubi“, čelične piramide, stoje duž Belgorodske i Kurske oblasti, ali kontinuirane linije nema. Nešto slično postojalo je 2023. u Zaporožju, takozvana linija Surovikina. Danas – ne. Između 80 i 90 odsto borbi vodi se u uslovima zbijene aglomeracije. Borba u selu i u gradu često se malo razlikuje.
U takvim uslovima menja se i taktika. Dronovi su promenili sliku, ali, kako tvrdi sagovornik, nemaju odlučujuću ulogu. Presudna je koordinacija svih rodova vojske. Tenku nije istekao rok. Model „Terminator“ korišćen je pri oslobađanju Marijupolja. Aktivno se primenjuju i takozvani „mangali“ – zaštita od dronova. Tenkovi T-90 i T-80 dejstvuju sa zatvorenih vatrenih položaja, u dometu od pet do sedam kilometara, posebno u brdovitom terenu i gustoj urbanoj zoni.
Uz njih, na terenu se sve češće viđaju motocikli, kvadovi, bagiji. U sovjetsko vreme postojali su motociklistički vodovi u motostreljačkim jedinicama, podseća Aljehin. Danas su brzina i pokretljivost ključne. U gradskoj ulici pešice je gotovo nemoguće kretati se – dron odmah registruje cilj. Motocikl manevriše brzinom 70 do 80 kilometara na sat.
Kvadovi, motocikli i dronovi koriste se za evakuaciju ranjenih, dopremanje hrane, opreme, medicinskog materijala. Uveden je i novi teški udarni dron sa borbenim teretom 15 do 20 kilograma, koji služi i za vazdušnu dostavu – svojevrsni „kurir“. Što se ranjenik brže prebaci u poljsku bolnicu prve linije, veće su šanse da preživi.
Sve se, dakle, svodi na logistiku, kadrove i prostor. Harkov je, prema oceni sagovornika, čvorište svega toga – industrije, obuke, transporta, simbolike. Bez njegovog rešavanja, kaže, ciljevi specijalne operacije ostaju otvoreni.
Ali kako će se ta jednačina zatvoriti, i po kojoj ceni, ostaje pitanje koje nadilazi dnevne izveštaje sa terena i ulazi u širu sliku budućeg bezbednosnog poretka regiona. A taj poredak se, kao i linije na mapi, još uvek crta.
