U nedostatku boljeg argumenta morali su da posegnu za glupim (Zašto bi se naša vojska uopšte obučavala za rukovanje sistemom S-400 ako ne nameravamo da ga nabavimo?)
I upravo je ta iznudica vrlo dobar pokazatelj da smo – barem u jednom aspektu našeg puta ka evroatlantskim integracijama i Zapadu – napokon krenuli u dobrom smeru, dakle, prema Istoku. „S-400 nedostižan za Srbiju, a pitanje je i šta će joj“, pokušala je televizija N1 da sugeriše srpskoj javnosti da joj uopšte nije potreban protivvazduhoplovni sistem da je zaštiti od agresije kakvu je preživela pre 20 godina, dok je (takođe) američka „Slobodna Evropa“, u nameri da izazove nezadovoljstvo zbog onoga što bi moralo da nas učini zadovoljnim, kao da naša sloboda može da ima cenu, ustvrdila da „ni za jednu stavku javnost nije upoznata o visini budžetskih troškova“, te da se „za sada ne zna po kojoj ceni i pod kakvim uslovima“ je Srbija od Rusije kupila protivvazduhoplovni sistem „Pancir S-1“.
DESANT NA BATAJNICU
Na iznenađenje celokupne javnosti i, nadamo se, svih ostalih koji nisu imali zaduženja u ovoj operaciji, na batajnički aerodrom su u noći između prošle srede i četvrtka doleteli transportni avioni ruske vojske natovareni sistemima „Pancir S-1“ i S-400. Tako je započela druga faza ovogodišnje rusko-srpske vojne vežbe „Slovenski štit 2019“, čiji je prvi deo održan u septembru u Astrahanu u Rusiji.
Ruski avioni do Srbije su stigli, jer drugog načina i nema, proletevši kroz NATO vazdušni prostor, i toliko o tvrdnjama da Rusija ne može da nam pomogne zato što smo u NATO okruženju (pa zato treba i sami da postanemo njegov deo). Bugarski mediji, ali i podaci sa internet-sajtova namenjenih toj svrsi, potom su u(s)tvrdili da su Rusi preko Crnog mora i Bugarske stigli do Srbije, pri čemu ostaje nejasno da li su nadležne bugarske (i NATO) službe znale šta se nalazi u utrobi ruskih transportera kojima je dozvoljen prelet. S tim u vezi beležimo da je ovog leta Rumunija zabranila rečni transport oklopnih vozila iz Rusije u Srbiju; dopremljena su nam potom letom preko Mađarske, koji je bio deklarisan kao civilni transport.
U svakom slučaju, bataljon S-400 i baterija „Pancira“, našlo je rusko Ministarstvo odbrane za shodno da naglasi, „prvi put uzimaju učešće u vojnoj vežbi na teritoriji strane države“ – time je s jasnom namerom ukazano na specijalni karakter naših veza – a „ruske i srpske jedinice protivvazduhoplovne odbrane uvežbavaće detekciju, praćenje, identifikaciju i uništavanje čitavog spektra neprijateljskih meta“.
SPISAK ZA NABAVKU
Ispostaviće se da je „Pancir S-1“ najnovija u nizu stavki sa šoping liste zbog čijeg uticaja na srpski budžet, kako videsmo, „Slobodna Evropa“ izražava onoliku zabrinutost a nikada se nije zabrinula zbog efekta koji su srpske finansije pretrpele povodom, na primer, sankcija i bombardovanja naše zemlje. Tako da slutimo da ih ipak više brine politički, a ne fiskalni aspekt čitave ove priče, no o tom potom, kad dođemo i do toga.
Srpska šoping lista u Rusiji, elem, postaje sve duža. Kako je podsetio „Sputnjik“, u Rusiji smo već nabavili četiri jurišno-desantna helikoptera Mi-35M, tri transportna helikoptera Mi-17, a uz to smo dobili i šest aviona „Mig 29“, 30 tenkova T-72S i 30 borbenih oklopnih vozila BRDM-a; svemu ovome treba dodati i još četiri miga 29 koje smo dobili od Belorusije a u Srbiju će biti isporučeni kad bude obavljen remont.
Sve u svemu, kako je ukazao potpredsednik Vlade Rusije Jurij Borisov, „činjenica da armija Srbije, sa 30.000 vojnika, ima paket porudžbina od preko 600 miliona dolara – govori mnogo. Polazeći od brojnosti armije, takav paket porudžbina nema nijedna zemlja“.
S-400
Razumljivo, ubedljivo najveću pažnju izazvao je dolazak bataljona S-400 u Srbiju, uz pitanje da li je stigao da bi ovde i ostao, ili će se vratiti nazad odakle je došao. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da za S-400 nemamo para: „Kada ljudi pitaju da li bismo voleli – voleli bismo mi u ovom trenutku, jedino kad bi nam Rusi ostavili, drugačije ne možemo sebi da priuštimo S-400.“ Rusi su mu ovom prilikom ostavili maketu S-400 koja može da stane u dve ruke, Vučić je inače već dobio i sličnu maketu sistema S-300 početkom 2016. od Dmitrija Rogozina, tadašnjeg potpredsednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju, no pitanje je da li će se sve završiti samo na ovim maketama.
Jer još tada je, a nije to bilo isuviše davno, prilično zvanično bilo potvrđeno da je Srbija zaista zainteresovana za nabavku sistema S-300. Rogozin je, naime, tada rekao da će „Rusija razmotriti tehničke detalje zahteva Srbije za nabavku naoružanja i sistema protivvazdušne odbrane S-300“, a i Vučić je potvrdio da je „spomenuo (S-300) tokom razgovora s predsednikom Putinom, i razgovarali smo o tome. Razgovarao sam o tome i sa predsednikom (Belorusije) Lukašenkom takođe“.
I američki kongresmen Eliot Engel, koji se iz nepoznatog razloga smatrao pozvanim da se meša u naša posla, upozorio je 2017. da „sada Srbija želi ruske protivvazdušne sisteme S-300“, a u leto te godine je i direktor ruske Federalne službe za vojnotehničku saradnju Dmitrij Šugajev otkrio da Rusija „razmatra moguće isporuke“ raketnog sistema S-300 Srbiji: „Srpski partneri trenutno izražavaju zainteresovanost za isporuku bataljona S-300. To je nešto o čemu razgovaramo.“ Na kraju od tih razgovora nije ispalo ništa konkretno, makar što se kupovine sistema S-300 tiče, ali to ne znači i da se od S-300 u stvari nije odustalo zato što se prešlo na razgovore o S-400.
Ova mogućnost nije onoliko proizvoljna – šta je babi milo, to joj se i snilo – kao što možda deluje na prvi pogled. Američki časopis Nešenel interest ukazao je na ovu mogućnost još posle prve, one septembarske faze vežbe „Slovenski štit“: „Uključivanje Srbije u protivvazdušne vežbe 2019. može da sugeriše da se stvari menjaju. Moguće je da je srpsko Ministarstvo odbrane čekalo da Rusija počne da nudi S-400 drugim zemljama, i da sada smatra da je došlo pravo vreme za kupovinu.“ A general-major Sergej Lipovoj, heroj Ruske Federacije i predsedavajući Prezidijuma ruskih oficira, potvrđuje ovih dana da se o S-400 zaista razgovara: „Beograd je više puta ukazivao na moguću kupovinu raketnih sistema ’Pancir’ i S-400.“
Kad smo već kod „Pancira“ i S-400, još jedna tehnička okolnost koja ukazuje na zaključak da bi stvarno moglo da bude i vatre među svim ovim dimom. Nešenel interest u jednom tekstu posvećenom sistemu „Pancir“ navodi da ovaj koji smo mi kupili, „Pancir S-1“, „prvenstveno služi za zaštitu baza i sistema naoružanja, što uključuje zaštitu baterija S-400“, a i ruski vojni ekspert Aleksej Leonkov, koga citira „Sputnjik“, na sličan način, samo nešto slikovitije, objašnjava da se „’panciri’ zajedno sa S-400 nalaze u simbiozi, jer ’Pancir’ štiti S-400“.
Najzad, tu je i jedno sasvim logično pitanje: zašto bi se naša vojska uopšte obučavala za rukovanje sistemom S-400, kao što to čini na vežbama „Slovenski štit“, ako ne nameravamo da nabavimo S-400? Čak i za naše uslove ovako bi nešto bilo sasvim lišeno rezona. Što se pak novca za S-400 tiče, dodajmo, po našoj štampi – kojoj hronično ne treba mnogo verovati, a naročito kada se poziva na nezvanične izvore kao u ovom slučaju – pisalo se svojevremeno o mogućnosti da ovo rusko oružje, koje inače ne možemo da priuštimo, možda možemo da dobijemo na operativni lizing. Ko zna, možda se sad zaista razmatra i ovakva opcija, uostalom, videćemo.
RUSKA OFANZIVA
Osim striktno vojne dimenzije, razume se, čitava ova priča ima i svoj (geo)politički aspekt koji je u mirnodopskim uslovima kudikamo bitniji. Samo u ovih nedelju-dve dana, u Beogradu su boravili premijer Rusije Dmitrij Medvedev i direktor njene Spoljnoobaveštajne službe (SVR) Sergej Nariškin, a u Moskvi je premijerka Ana Brnabić potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije i njenih članica, Rusije, Belorusije, Kazahstana, Jermenije i Kirgistana. Na sve to nam je u Srbiju stigao i S-400, makar i privremeno, ali s tendencijom da ga, na ovaj ili onaj način, dobijemo za stalno.
A već citirani general-major Sergej Lipovoj ocenjuje da je Srbija Rusiji stalni saveznik na Balkanu jer nije pristupila NATO-u i odbila je da uvede sankcije Rusiji: „Kao država koja nije u bloku, potrebna joj je stalna zaštita, posebno jer je Srbija bukvalno okružena NATO bazama u Rumuniji, Mađarskoj, Italiji, Bosni i Bugarskoj. Pored toga, ne zaboravimo na kosovske separatiste koji redovno sprovode provokacije protiv Srba, kao i pridruživanje susedne Crne Gore NATO-u.“
I zato, poentira general-major Lipovoj, prenoseći poruku Moskve i Srbiji i ostatku sveta, pogotovo onom zapadnom, „važno je da bude potpuno jasno da se Srbija nalazi pod zaštitom Rusije, a to znači da ni jedno jedino pitanje na Balkanu neće biti rešeno bez nas“.
SRPSKI KAPACITET
Prema tome, uzimajući sve ovo u obzir, s popriličnom se sigurnošću može zaključiti da je Rusija i te kako spremna, osim što je i sposobna, da stane u zaštitu naših, srpskih interesa. Pa i da obim te pomoći više zavisi od našeg kapaciteta da je prihvatimo nego od ruske volje i mogućnosti da nam je pruži.
Otuda se naročito interesantnim čini deo intervjua koji je RTS-u dao Sergej Nariškin tokom boravka u Beogradu. Na pitanje da li Rusija ostaje pri zahtevu za diplomatskim statusom osoblja u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, Nariškin je pokazao u kojem grmu leži zec: „To nije zahtev već zakonita molba ruske vlade, po tradiciji po kojoj isti status uživa niz zapadnih predstavništava u Srbiji. Mi smo svesni kako grub pritisak te zemlje vrše na Srbiju kako Srpsko-ruski humanitarni centar ne bi dobio isti specijalni status, i to je još jedna potvrda grubog mešanja u unutrašnja pitanja suverene zemlje.“
Da li je dolazak S-400 u Srbiju, u pratnji „Pancira“ i sa „Slovenskim štitom“, znak da ćemo postati nešto otporniji na ta gruba mešanja u unutrašnja pitanja zemlje koja mora da bude suverena da bi bila naša? A rezervnu nemamo.
U svakom slučaju, izvesno je jedino da se na sve ovo na Zapadu ne gleda blagonaklono. Jer, kako reče spomenuti kongresmen Engel još kada se razgovaralo samo o S-300, „ako Srbija želi da postane deo Zapada, ovo nije način da dospe tamo“. A opet, posle kraha naših evrointegracija koji je ozvaničen briselskom prevarom Albanije i Severne Makedonije – čak i ako bismo pitanje Kosova i Metohije smeli da ostavimo po strani – koliko uopšte osnova Srbija može da ima da i dalje „želi da postane deo Zapada“? Pitanje je, samo, ima li dovoljno kapaciteta da prizna da to (više) ne želi. Odgovor na to pitanje otkriće nam se kad budemo znali da li će ovaj, ili neki drugi S-400, ostati u Srbiji. Novac je tu još najmanji problem.
(pecat.co.rs)
