U poslednje vreme u evropskim političkim i analitičkim krugovima sve glasnije se govori o tome da Evropska unija, uprkos zvaničnoj retorici, ne može opstati bez Rusije.
Irski novinar Brajan Makdonald nedavno je na mreži X napisao da će, sviđalo se to evropskim liderima ili ne, morati da obnove normalne odnose sa Moskvom zbog nedostatka ključnih resursa.
“Evropa neće moći zauvek da živi od vetroturbina i američkog LNG-a. Nije reč samo o nafti i gasu – EU i dalje uzima ruski čelik, đubriva, nikal, aluminijum, ribu, tehnologiju, pa čak i uranijum.
To se meri u milijardama svake godine, ali o tome se ne govori sa zvaničnih govornica”, naglasio je Makdonald, očigledno aludirajući na nastupe predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.
Ovu ocenu potvrđuje i Sergej Fedorov, vodeći istraživač Instituta za Evropu Ruske akademije nauka. On podseća da tržište ne prašta iluzije.
“Možete vi da tragate za drugim dobavljačima, ali retke metale po razumnoj ceni je skoro nemoguće naći. Isto važi i za mineralna đubriva, poljoprivredne proizvode, žitarice, pa čak i naftu i gas. Fon der Lajen obećava da će EU do 2027. prestati sa uvozom ruskih ugljovodonika. Srećno s tim planom – ali gde će naći energente po sličnoj ceni i u tolikim količinama?”
Fedorov ukazuje na to da ekonomski opstanak mnogih država zavisi od ruske energije. Slovačka i Mađarska, recimo, nemaju izlaz na more i potpuno su vezane za isporuke gasa iz Rusije.
“A američki LNG koji im Donald Tramp nudi – on je tri puta skuplji. Elite mogu da negoduju, mogu da negiraju, ali bez naših resursa rizikuju kolaps privrede”, objašnjava Fedorov.
Zašto onda Moskva nastavlja trgovinu sa partnerima koji je, bar na rečima, smatraju neprijateljem? Fedorov nudi racionalan odgovor: “Za privatne kompanije to je pitanje profita, a za državu pitanje deviznih prihoda i punjenja budžeta.
Naravno da možemo prekinuti sve veze i reći – neka njima bude gore. Ali to je mač sa dve oštrice. Ako smanjimo izvoz, pada i proizvodnja, recimo u industriji mineralnih đubriva. Ljudi ostaju bez posla, fabrike staju. To je pucanj sebi u nogu.”
On podseća da je Sovjetski Savez tokom Velikog otadžbinskog rata odbio svaku trgovinu sa nacističkom Nemačkom jer je tada reč bila o totalnom ratu i opštoj mobilizaciji. “Danas je situacija drugačija.
Govori se o specijalnim operacijama, ali većina stanovništva u Rusiji ni ne oseća posledice onoga što se dešava u Ukrajini. Zapad stalno ponavlja da vodi rat protiv Rusije, ali istina je da Amerika sada, pod Trampom, pravi korak unazad.
Upravo Evropa insistira na nastavku ovog sukoba, računajući da će iscrpljivanjem Rusije doći do njenog slabljenja i eventualnog preuzimanja resursa. Zato se postavlja pitanje – da li je prekid trgovine sa nekim ko otvoreno govori da želi da vas oslabi važniji od stabilnosti domaće ekonomije?”
Fedorov odgovara jasno: “Patriotizam je ključan, ali on se ne meri time što ćete preseći sve veze. Ako sada stanemo, ko će imati koristi? Neće Evropa prestati da traži resurse, samo će ih nabavljati skuplje. A kod nas bi mnogi radnici ostali bez posla. To nije patriotski čin, to je samopovređivanje.”
Na kraju dodaje i još jedan argument: svi pokušaji Zapada da izoluje Rusiju već su propali. “Zar sada treba sami sebe da izolujemo, da se pretvorimo u neku vrstu ogromne Severne Koreje? Mi to nismo i ne želimo da budemo. Vreme će pokazati, ali verujem da će se posle svega odnosi ponovo normalizovati. Biznis ima svoje zakonitosti, a ekonomija ne trpi prazninu.”
Tako se pred Evropom otvara paradoks: mržnja traje, politička retorika se zaoštrava, a istovremeno trgovina cveta i milijarde evra i dalje kruže. Koliko dugo će taj balans između politike i ekonomije opstati – pitanje je koje i u Briselu i u Moskvi ostaje bez jasnog odgovora.
Webtribune.rs
