Savremeni ruski PVO sistemi, uključujući Pancir S-1 kakvim raspolaže i Vojska Srbije, imaju veoma malu efikasnost u odbrani od malih borbenih bespilotnih letelica sa radarskim odrazom manjim od 0,01 kvadratnih metara, navodi ruski magazin Tehnika i naoružanje.
Kako navodi portal Balkanska bezbednosna mreža, u članku koji potpisuju dva oficira Rjazanskog gardijskog vazdušno-desantnog komandnog učilišta (katedra za bespilotne letelice) piše da terenska ispitivanja i iskustva sukoba u Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu pokazuju da probleme sa ranim otkrivanjem i uništavanjem malih bespilotnih letelica imaju sistemi poput Pancira S-1, ali i Buk M1, Tor M1, Osa AKM i Tunguska M1.
„Reč je, pre svega, o takozvanom dronovima kamikazama među kojima je najpoznatiji izraelski IAI Harop koji zbog minimalnog radarskog odraza i relativno male brzine vrlo teško može biti otkriven van zone vizuelnog osmatranja. Zbog toga je po njemu teško dejstvovati raketama ili artiljerijom. Teškoća sa otkrivanjem azerbejdžanskih mini bespilotnih letelica bilo je i u slučaju izviđačke letelice Orbiter, koju takođe koristi i Vojska Srbije“, navodi se.
Vojska Srbije od februara prošle godine koristi jednu bateriju sa šest vozila ruskog artiljerijsko-raketnog sistema PVO Pancir S-1E. Svi Panciri su raspoređeni u 3. raketni divizion 250. raketne brigade PVO VS. Reč je o najsavremenijem PVO sistemu u upotrebi u srpskim oružanim snagama.
Objavljena iskustva pokazuju da radari i drugi senzori ruskih raketnih sistema PVO mogu da otkriju i dejstvuju po tako malim ciljevima tek na udaljenostima koja se poklapaju sa bližom granicom zone uništenja, pa se često dešava da im letelice promaknu. Zbog toga je bilo primera uništenja najmodernijih PVO sistema poput Pancira ili Tora.
„Što se tiče letelica sa većim radarskim odrazom, poput turskih Bajraktara TB-2 i TAI Anke, primećeno je da su ti sistemi sasvim efektivni. Tako je u prvoj polovini 2020. godine Turska izgubila najmanje 17 TB-2 u Libiji dok je u prva četiri dana marta prošle godine u Siriji oboreno ukupno pet turskih bespilotnih letelica“, navodi se.
U tekstu se dodaje da su te veće bespilotne letelice, međutim, bile veoma korisne kada su izvidjale sa velikih udaljenosti, van zone dejstva PVO. Iako nisu mogle da same dejstvuju po neprijateljskim ciljevima, podatke koje su prikupljale o položaju neprijateljskih sistema slale su svojim komandama koje su onda odlučivale kada da napadnu i kojim sredstvima. Navodi se da je dejstvo artiljerijom naročito neefikasno protiv malih bespilotnih letelica i da, iako je dejstvo i obaranje sistemima Tunguska ili Pancir načelno moguće, ono veoma nerentabilno.
„Dejstvo po mini bespilotnoj letelici površine koju ima Akila (Aquila), na udaljenosti od tri kilometra, zahteva izmedju 4.000 i 13.000 granata, odnosno od dva do šest borbenih kompleta da bi se ostvarila verovatnoća pogotka od 0,5. Na razdaljini od 1.000 metara te brojke su znatno manje, pa je sistemima tog tipa potrebno od 500 do 1.500 topovskih granata, odnosno između 0,3 i 0,8 borbenog kompleta“, navodi se.
Analiza ističe i neefikasnost koju su pokazali stariji raketni sistemi sa IC vodjenim raketama poput Strele 10 ili Igle.
„Mogućnosti sistema Strela-10M3 i lakog prenosnog raketnog sistema Igla, koji se do cilja navode pomoću IC sistema u glavi rakete, mogu da se ocene potpuno nezadovoljavajućim kada je u pitanju dejstvo po mikro letelicama, zbog njihove neznatne veličine i malog termalnog odraza“, zaključuje se u tekstu analize.
(beta)
