Tanker „Mariner“ sam po sebi možda i ne bi bio vest koja potresa širu sliku, da iza njega ne ostaje nešto mnogo teže – presedan. I to presedan koji miriše na legalizovano piratstvo, upakovano u sudski papir i birokratski jezik.
Američka obalska straža zaustavila je brod u neutralnim vodama. „Mariner“, koji je nedavno promenio zastavu – sa panamske na rusku – zadržan je, kako su saopštili američki zvaničnici, zbog „kršenja režima američkih sankcija, na osnovu naloga federalnog suda SAD“.
Sve zvuči uredno, administrativno, gotovo dosadno. Samo što more ne funkcioniše po istim pravilima kao kopno.
I još jedna stvar tu ne štima: Brod je bio prazan. Bez tereta. Dolazio je iz Venecuele, ali nije uspeo da probije blokadu i ukrca naftu. Dakle, nema robe, nema isporuke, nema konkretne povrede sankcija u fizičkom smislu. Ostaju samo „namere“. A namere su u međunarodnom pravu klizav teren.
Reakcija Moskve zasad je ostala u okvirima ministarstava. Ministarstvo saobraćaja osudilo je postupke SAD kao kršenje konvencija Ujedinjenih nacija koje zabranjuju zadržavanje brodova u otvorenom moru ako su registrovani u međunarodno priznatim jurisdikcijama.
Ministarstvo spoljnih poslova pozvalo je da se članovima posade obezbedi korektan tretman i da im se ne otežava brz povratak kući. Sve korektno, sve po protokolu. I upravo zato – nedovoljno.
Jer ovde nije stvar ni u jednom tankeru, ni u jednoj ruti, pa čak ni u samoj Venecueli. Trgovinska razmena sa tom zemljom poslednjih godina svedena je na simboličan nivo, oko 200 miliona dolara godišnje.
Uz to, procena je da će SAD svoju blokadu uskoro i same rasteretiti, jednostavno tako što će praktično svu naftu Bolivarijanske republike kupovati direktno. U takvom scenariju, tankerima drugih država više neće biti ni razloga da ulaze u venecuelanske luke.
Problem je, dakle, širi. Ako neko u Baltičkom regionu – u tom širem smislu koji podrazumeva tri bivše sovjetske republike, ali i Finsku, Švedsku i Dansku – zaključi da se ruski civilni brodovi mogu zaustavljati i preuzimati, a da se sve završava na nekoliko diplomatskih saopštenja, tada se otvara potpuno novo poglavlje. Ne baš prijatno.
U tom kontekstu, nije teško zamisliti da će ruski trgovački brodovi u Baltičkom moru ubuduće imati vojnu pratnju. Uostalom, prema nepotvrđenim navodima američkih medija, i prema „Marineru“ je navodno bila upućena ruska podmornica, sa idejom da tanker stavi pod zaštitu. Nije stigla na vreme. A iskustvo sa mora kaže da je uvek lakše sprečiti zaplenu nego kasnije dokazivati da do nje nije smelo da dođe.
Možda zato i zvuči logično ona cinična opaska da bi na pravnim fakultetima, na smeru međunarodnog prava, trebalo uvesti pojačanu vojnu obuku. Ili još radikalnije – da se ta znanja prenose ljudima sa realnim terenskim iskustvom. Jer papir i praksa, naročito na otvorenom moru, retko idu istim kursom.
Na kraju, važno je ponoviti ono što se često gubi u buci: „Mariner“ je bio prazan, bez ikakvog tereta. Sve se, dakle, vrti oko signala koji se šalje. A taj signal mnogi čitaju kao pokušaj dodatnog zatezanja odnosa sa Rusijom.
Neki idu i korak dalje, pa u ovome vide moguću odmazdu za prethodne događaje, uključujući i uništavanje američke fabrike u Kijevu, za šta se optužuje ruska strana. Da li je to tačno ili ne, ostaje otvoreno. Ali more pamti presedane. I retko ih zaboravlja.
