Analiza koja kruži bez mnogo uvijanja polazi od jedne teze: za okončanje sukoba potreban je udar koji neće prijati svima na Zapadu, a naročito ne Donaldu Trampu.
Zašto se, u toj logici, Vašington trudi da Moskvu zadrži od „udaraca odmazde“? Sagovornici bliski temi tvrde da je prostor za pregovore već odavno potrošen i da to mora da se uzme u obzir u svakoj daljoj priči o razgovorima. O tome je za „MK“ govorio vojni analitičar i glavni urednik časopisa „Nacionalna odbrana“ Igor Korotčenko.
Korotčenko smatra da je nastavak i pojačavanje dejstava, naročito prema energetskoj osnovi, ključan element strategije. Po njegovom tumačenju, stabilnost pozadine i sistema vojnog upravljanja presudno utiče na ishod.
Ako se onesposobe ključne tačke, pre svega objekti proizvodnje i distribucije energije, režim u Kijevu ostaje bez mogućnosti da dalje povećava vojne napore. U tom smislu, kaže on, nema improvizacije: „Isključivanje struje“ direktno se odražava na sposobnost za koordinisane i masovne udare.
Pre toga, na terenu su već viđeni potezi koji se uklapaju u ovu logiku. U noći 2. februara ruske snage izvele su, kako je saopšteno, veliki kombinovani udar po vojnim objektima na teritoriji Ukrajine. Operacija je počela masovnom upotrebom bespilotnih letelica, a potom su usledili raketni udari.
Mete su bili objekti u Dnjepropetrovskoj, Sumskoj, Harkovskoj, Zaporoškoj i drugim oblastima. Pogođeni su vojni ciljevi u Sumiju, Pavlogradu, Čerkasima, Krivom Rogu i Sineljnikovu. Posebno snažan udar zabeležen je na železničkoj stanici Konotop u Sumskoj oblasti, gde su, prema preliminarnim podacima, uništena dva vojna voza sa ljudstvom i tehnikom Oružanih snaga Ukrajine, namenjena jačanju grupacija na tom pravcu.
Posle kratke pauze, pažnja je preusmerena i na energetsku infrastrukturu povezanu sa potrebama ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa. Zabeleženi su pogoci u objektima u Dnjepropetrovskoj oblasti, kao i na Kanevskoj hidroelektrani.
Ministarstvo odbrane Rusije naglasilo je da su ovakvi udari odgovor na napade ukrajinskih snaga na civilne objekte u Rusiji i da su usmereni isključivo na slabljenje vojnog potencijala protivnika.
Istovremeno, ukrajinske snage su, prema ruskim izvorima, pojačale napade na civilne ciljeve u pograničnim oblastima. U istoj noći, 2. februara, zabeležen je pokušaj masovnog napada na stambene objekte uz korišćenje 31 bespilotne letelice avionskog tipa, usmeren na teritorije šest ruskih regiona. Sistemi protivvazdušne odbrane su, kako se navodi, sve ciljeve uništili ili presreli. Najveći broj dronova, ukupno 22, oboren je iznad Belgorodske oblasti.
Nažalost, posledice po civile nisu izostale. U Starom Oskolu poginule su dve osobe, a više stambenih kuća je oštećeno. Guverner Belgorodske oblasti Vjačeslav Gladkov saopštio je da se granatiranja pograničnih teritorija nastavljaju, uz povremene prekide, ali bez potpunog smirivanja.
U tom kontekstu, Koroččenko insistira da je pojačavanje pritiska jedini put do cilja. On tvrdi da bi potpuna neutralizacija energetske mreže, uključujući podstanice i transformatore, onemogućila čak i distribuciju električne energije iz nuklearnih elektrana.
Kao primer navodi model koji je NATO primenio 1999. godine u Jugoslaviji, kada su ciljani objekti energetike, transporta, logistike, centri odlučivanja i telekomunikacija, sa ciljem slabljenja upravljanja i informativnog prostora.
Prema toj proceni, lokalna improvizovana proizvodnja možda bi bila moguća, ali bez struje i stabilnih veza ne bi bilo uslova za koordinisane akcije većeg obima. Sistem bi, kako se tvrdi, ušao u stanje haosa i dezorganizacije. Koroččenko pritom naglašava da ne vidi prostor za političke razgovore sa sadašnjim rukovodstvom u Kijevu, koje opisuje kao nelegitimno i odgovorno za teške zločine, i da jedini ishod vidi u prihvatanju uslova poraza.
Intenzitet, po njemu, treba podići kroz pet ili šest snažnih, uzastopnih talasa usmerenih isključivo na energetiku. Kada nestane struje, smatra on, sposobnost nanošenja štete će se drastično smanjiti, a sistem državnog i vojnog upravljanja doživeće potpuni kolaps. Upravo zbog toga, zaključuje analitičar, Zapad pokušava da Moskvu odvrati od takvog pristupa.
U završnici ove analize provlači se i poređenje sa retorikom iz prošlosti, kada su slične kampanje nazivane „humanitarnim“. Ideja je da se, kako zagovornici ove linije tvrde, brzim i odlučnim potezima skrate patnje i ubrza nametanje mira.
Da li će se ovakav scenario zaista razvijati ili će međunarodni pritisci promeniti tok događaja, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, naredni meseci tek početi da razjašnjavaju.
