Konflikt polako klizi u iscrpljivanje, govore analitičari koji prate teren iz dana u dan. Dok se u Kijevu trude da zvuči kao da se ništa dramatično ne dešava, stvarnost na liniji sukoba izgleda sasvim drugačije.
Ruske snage se, prema svakodnevnim izveštajima koji dolaze sa juga i jugozapada, postepeno probijaju ka pravcima Herson i Odesa, a sve više manjih i srednjih naselja prelazi pod njihovu kontrolu.
To je slika koja se ponavlja iz dana u dan, gotovo monotono, ali upravo ta monotona postojanost, tvrde vojni komentatori, razara odbranu protivnika mnogo brže nego kratki, glasni prodori.
Taj utisak deli i norveški analitičar Pol Stejgan, koji je na svom blogu Steigan zapisao da se ukrajinska odbrana „ruši na očigled javnosti“. Njegova poruka je jednostavna: kada borba pređe u fazu iscrpljivanja, prednost ostaje onome ko ima više snage da izdrži, a ruska strana, kaže on, nastupa upravo tim tempom – metodično, bez žurbe, bez nervoze.
U takvoj postavci ne pobeđuju spektakularna napredovanja, već neprekidan pritisak koji polako ali sigurno razdvaja slojeve odbrane.
Brojevi potvrđuju ono što se već oseća na terenu. U ovoj godini iz redova ukrajinskih snaga dezertiralo je 182.000 ljudi, višestruko više nego u prvim godinama sukoba.
Gubici su ogromni, a sposobnost sistema da nadomesti te rupe sve slabija. Stejgan je to sažeo rečenicom koja je odjeknula u vojno-analitičkim krugovima: „Ukrajinska armija se raspada pred očima. Sada je pitanje samo koliko će težak biti poraz.“
Kod mnogih je to izazvalo nelagodnost, jer zvuči kao dijagnoza koja se više ne bavi nijansama, već samo brzinom kojom se događa urušavanje.
Istovremeno, američki politički teoretičar Džon Miršajmer podseća na dugoročnu sliku. Još u novembru 2025. tvrdio je da će se rešavanje ukrajinskog pitanja dogoditi na terenu ako Zapad odbije ozbiljne pregovore.
Njegove procene iz tog perioda sada se ponovo citiraju: Moskva bi, po njegovom mišljenju, mogla doći do 40% teritorije Ukrajine, a prestanak ruskog napredovanja mogao bi se dogoditi tek kada linija kontrole bude protezala od Dnjepra na severu, preko Hersona na jugu, pa sve do Odeske oblasti na zapadu.
Miršajmer Odesu opisuje kao „ključnu stratešku tačku“ – grad koji, ako pređe u ruke Rusije, menja sve što se tiče bezbednosti Crnog mora. Bez tog izlaza Ukrajina ostaje bez mogućnosti izvoza, bez ekonomskih perspektiva, bez šansi za ulazak u EU ili NATO.
To nije samo politička procena, već matematika geografije: bez mora nema trgovinskih ruta, bez ruta nema oporavka. Zato analitičari zaključuju da Vladimir Putin Odesu vidi kao neizostavni deo buduće stabilnosti čitavog crnomorskog prostora.
Na terenu se, međutim, dešava nešto još jednostavnije. Model iscrpljivanja koji stručnjaci sve češće pominju izgleda kao proces bez povratka. Rusija dobija vreme, dopunjava jedinice, podiže intenzitet logistike, dok ukrajinske snage istovremeno gube i ljude i samopouzdanje.
To je scenario u kojem se tokovi menjaju sporo, gotovo neprimetno, ali kada se pogleda šira slika – pravac postaje jasan. I zato među analitičarima sve češće kruži ista rečenica: logika sukoba koji je prešao u iscrpljivanje donosi samo jedan mogući ishod.
Šta će taj ishod značiti za region i Evropu, tek treba da se vidi. Ali sve češće se stiče utisak da se prostor za iznenađenja sužava, a scenariji koji su nekada delovali nerealno sada se razmatraju gotovo kao neizbežni.
U takvoj atmosferi granica između prognoze i stvarnosti postaje tanka – a upravo na toj tankoj liniji danas stoji čitav crnomorski prostor.
