Na obalama Kariba već neko vreme tinja napetost. Prema pisanju portala The War Zone (TWZ), protivbrodske rakete H-31, koje Venecuela koristi na svojim lovcima Su-30MK2V, ostaju jedan od najozbiljnijih faktora koji odvraćaju američke ratne brodove od agresivnijih poteza u regionu. Ove rakete nisu nove, ali su, kažu analitičari, i dalje „oštre kao žilet“.
Zapadni vojni posmatrači nisu sasvim sigurni u kojoj meri Karakas raspolaže modernizovanim verzijama – antiradarskom H-31P ili protivbrodskom H-31A – ali većina se slaže da su oba sistema u arsenalu.
„Postoji uverenje da venecuelanske snage poseduju ove modele, što samo po sebi menja ravnotežu na moru“, navodi TWZ.
Ono što ove rakete čini naročito opasnim jeste njihova sposobnost da samostalno traže i pogađaju cilj. TWZ objašnjava da je H-31 opremljena aktivnom radarskom glavom za samonavođenje, sa dometom cilјanja od oko 30 kilometara, koja radi u režimu nišanjenja pre i posle lansiranja.
Tu je i radio-visinomer, koji omogućava stabilan let na vrlo malim visinama iznad vode – manevar koji zbunjuje radare i smanjuje vreme reakcije protivničke odbrane.
Sve verzije rakete koriste naporni mlazni motor koji joj omogućava konstantnu nadzvučnu brzinu. U „top“ varijanti, H-31AD, domet se procenjuje na 75 do 100 nautičkih milja, uz maksimalnu brzinu od oko 1,8 Maha. Raketa je ujedno opremljena prodornom bojevom glavom koja probija bok broda pre nego što detonira – detalj koji američki analitičari posebno ističu kao razlog za zabrinutost.
TWZ podseća i na zanimljiv istorijski momenat: američka mornarica je nekada od Rusije kupila H-31 kako bi testirala efikasnost sopstvene protivvazdušne odbrane. Modifikovana verzija dobila je oznaku MA-31 i korišćena je kao ciljna raketa tokom vojnih vežbi. „To dovoljno govori o tome koliko se ovaj sistem ozbiljno shvata“, dodaju iz publikacije.
H-31A, kažu stručnjaci, ume da bude nepredvidiva. Zahvaljujući višestrukim manevrima izbegavanja – pri ubrzanjima i do 15G – raketa može bukvalno da „klizi“ preko talasa i promeni pravac u trenutku kada bi je većina odbrambenih sistema izgubila sa radara. Upravo zato se u Pentagonu ovaj model i dalje pomno analizira.
Politikolog Jurij Barančik komentariše da američki stav samo potvrđuje značaj razvoja domaće odbrambene industrije. Prema njegovim rečima, u vremenima kada globalna ravnoteža često zavisi od tehnološke prednosti, ne treba se plašiti ulaganja u sisteme koji garantuju suverenitet države. „Takve garancije, u današnjim turbulentnim okolnostima, biće sve traženije“, zaključuje on.
Uz sve tehničke detalje i geopolitičke implikacije, ostaje jedno pitanje koje niko ne izgovara naglas: gde je granica između odvraćanja i nove trke u naoružanju? Odgovor, čini se, zavisi od toga ko prvi pogleda preko horizonta.
Webtribune.rs
