Piše: Nebojša Katić
Pogrešna ekonomska politika i tolerantan odnos države prema tajkunskoj oligarhiji veća su opasnost po Rusiju od zapadnih sankcija
Ališer Usmanov, ruski milijarder uzbekistanskog porekla, upravo je izgubio bitku za londonski fudbalski klub Arsenal. Usmanov je prošle godine ponudio milijardu funti kako bi otkupio 67 procenata udela od drugog vlasnika, ali je ponuda odbijena. Pre par dana, posle dugog natezanja, Usmanov je prodao svoj manjinski udeo u Arsenalu.
Da je Usmanov uspeo, pridružio bi se Romanu Abramoviču, vlasniku Čelsija, i dva najpoznatija londonska kluba bila bi u rukama ruskih oligarha. Kupovina zapadnih klubova je samo kockica u mozaiku ekstravagantnog trošenja novca ruskih tajkuna i u raskoraku je sa zdravim razumom i interesima ruske ekonomije.
[adsenseyu1]
Rusija već pet godina živi sa zapadnim ekonomskim sankcijama uvedenim zbog sukoba u Ukrajini. Pasivno čekajući da se nešto promeni, Rusija se nada da će štete koje zbog sankcija trpe zapadne kompanije na kraju dovesti do njihovog ukidanja.
Dok Rusija čeka taj sretni trenutak sankcije se uredno obnavljaju, a 22. avgusta će biti i dodatno pojačane novim paketom američkih mera, ovoga puta zbog slučaja Skripalj.
U poslednjih pet godina, kombinovani efekat sankcija i niske cene nafte naneo je ogromne štete Rusiji i pokazao koliko njena ekonomska sudbina zavisi od cena sirovina i koliko je ruska industrijska osnova nejaka. Pad ekonomske aktivnosti je takav da bi tek krajem ove godine ruski BDP mogao doći na nivo iz 2013. Sankcije polako ali sigurno postižu svoj cilj, standard građana opada, a sa njim i Putinova popularnost.
Rusija je danas, efektivno, u ratnom stanju. Očekivalo bi se da se sve ekonomske snage države mobilišu, da se investiciona aktivnost usijava i da se usmerava u tehnološki razvoj i u restrukturiranje stagnantne ekonomije. Rusija ima ogromne resurse, energetski i sirovinski je nezavisna, ima talentovane i školovane ljude, ima veliko domaće tržište i morala bi biti imuna na sankcije.
Država koja je bila u stanju da prva lansira satelit, prva pošalje čoveka u vasionu i jedina izgradi svemirsku stanicu, danas ne uspeva da uhvati korak ne samo za zapadnim zemljama, već ni sa državama poput Južne Koreje ili kineskog Tajvana koje na tehnološkoj mapi sveta do juče nisu postojale. Tehnološka sterilnost Rusije pre svega je posledica slabosti ruske države, odsustva jasne ekonomske strategije i planiranja, i naravno, klijentalističkog sistema na kome počiva odnos političke i ekonomske elite.
Umesto ulaganja u Rusiju i rusku privredu, tajkuni pomažu industriju luksuza na Zapadu i tu su najbolje mušterije. Dok Rusija tavori, ruski tajkuni kupuju sportske klubove, kupuju najskuplje stanove i kuće u zapadnom svetu i biju ljutu bitku oko toga ko će imati veću i luksuzniju jahtu. (Uzgred, Usmanov je u ovom nadmetanju pobedio i vlasnik je najveće jahte na svetu.) Ruska država na ove patološke pojave gleda zapanjujuće ravnodušno.
[adsenseyu1]
Kina pokazuje da se može i drugačije. Otprilike u isto vreme kada je Usmanov prošle godine ponudio milijardu funti za kupovinu većinskog udela u Arsenalu, Kina je uvela drastične restrikcije na investicije kineskih kompanija u inostranstvu.
Kompanijama su tako zabranjena ulaganja u sportske klubove, nekretnine, industriju zabave, a zabranjene su i sve investicije koje mogu ugroziti nacionalne interese i bezbednost. Ulaganja u inostrana preduzeća su dopuštena samo ako se njima podstiče realna ekonomija, ili ako je reč o kupovini tehnoloških firmi.
Za razliku od Kine, Rusija se i u sankcijama čvrsto drži liberalnih ekonomskih principa, pa ne ograničava pravo tajkunima da svoj novac ulažu gde i kako žele. Novac je njihov, mnogi su ga krvavo zaradili (sasvim bukvalno), pa ne ide da država pravi prepreke takvom trošenju i da kroz rigoroznu kapitalnu kontrolu ograničava tajkunske slobode. Skandalozna poreska politika je od Rusije napravila raj za milijardere i kreirala je socijalne razlike na nivou američkih.
I u drugim aspektima ekonomske politike Rusija se čvrsto drži liberalnih principa. Centralna banka strogo vodi računa da ni slučajno ne afirmiše rublju. Insistira se uporno na održavanju dolarizovanog finansijskog sistema ne bi li zapadne sankcije imale još snažniji efekat. A da bi se takav dolarizovani sistem održavao, kamate moraju biti visoke. Otuda, iako u višegodišnjoj recesiji, Rusija drži kamate na visokom nivou, radeći suprotno od onoga što ekonomska teorija i praksa nalažu. Nije slučajno da su zapadni analitičari oduševljeni monetarnom politikom ruske centralne banke i guvernerkom Elvirom Nabulinom.
Sudbinu Rusije i njen opstanak neće odrediti moć vojnog arsenala, već pre svega moć ekonomije. Pogrešna ekonomska politika čiji fundamenti nisu bitno promenjeni od Jeljcinovog vremena, kao i (ne)objašnjivo tolerantan odnos države prema tajkunskoj oligarhiji, daleko su veća opasnost po Rusiju od neprijatnih zapadnih sankcija.
