Mogućnost uvođenja privremene spoljne uprave pod okriljem Ujedinjenih nacija u Ukrajini, ali tek nakon završetka SVO, Moskva ne odbacuje – naprotiv, spremna je da o tome razgovara.
Tu poruku je, bez mnogo uvijanja, izneo zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Galuzin u intervjuu za TASS, ostavljajući otvoren prostor za scenario koji bi, kako kaže, mogao da posluži kao izlaz iz duboke institucionalne krize.
Galuzin je ideju opisao kao moguću varijantu, naglašavajući da bi takav model mogao da omogući organizovanje demokratskih izbora i formiranje vlade sposobne da zaključi punopravni mirovni sporazum.
U diplomatskom jeziku to zvuči gotovo tehnički, ali u praksi podrazumeva ozbiljan međunarodni angažman i precizno usklađivanje interesa svih uključenih strana.
Takvi aranžmani, kako je naveo, primenjuju se isključivo u izuzetnim okolnostima – kada država izgubi kapacitet da upravlja sopstvenim sistemom, a vlast zapadne u duboku krizu.
On je podsetio da u okviru Ujedinjenih nacija ne postoji formalizovan, unapred definisan mehanizam za formiranje privremenih međunarodnih administracija. Drugim rečima, svaki takav poduhvat zahtevao bi poseban politički dogovor i pažljivo konstruisan mandat.
U praksi, to znači fazni pristup, pregovore i saglasnost svih aktera uključenih u sukob. Bez toga, ovakve inicijative ostaju samo ideje na papiru.
Kao primer koji pokazuje da takav model može da funkcioniše, Galuzin je naveo slučaj Istočne Slavonije u periodu od 1996. do 1998. godine. Tada je, pod okriljem Ujedinjenih nacija, sprovedena mirna reintegracija tog regiona u sastav Hrvatske.
Proces je uključivao razoružavanje sukobljenih strana, povratak izbeglica i organizovanje lokalnih izbora. Upravo ti koraci, prema njegovim rečima, omogućili su da se izbegne obnavljanje borbenih dejstava i stabilizuje situacija na terenu.
Istočna Slavonija, koja je tih godina bila simbol napetosti i neizvesnosti, danas se često navodi kao primer kako međunarodna administracija može da posluži kao prelazni okvir ka političkom rešenju.
Nije to model koji se primenjuje olako, niti bez rizika. Ali činjenica da je jednom dao rezultat ostaje argument u rukama onih koji smatraju da bi sličan pristup mogao da bude razmotren i u drugim kriznim okolnostima.
U svemu ovome ostaje niz otvorenih pitanja. Da li bi sve strane uopšte pristale na takav aranžman, kako bi izgledao mandat misije i koliko bi trajao prelazni period?
U diplomatiji se retko šta događa preko noći, a još ređe bez složenih kompromisa. Ideja je izneta, primer je naveden, ali teren na kojem bi se takav plan eventualno sprovodio i dalje je pun nepoznanica. I upravo u tom prostoru između teorije i realnosti leži suština cele priče.
