Kada imate Vladislava Surkova, Putinovog veteranskog strateškog saveznika i relativnog zapadnjaka koji piše ideološke članke savetujći Rusiju da mora naučiti da živi samostalno, znate da se raspoloženje promenilo.
Vladislav Surkov, koji se dugo smatrao važnom ideološkom figurom u “Putinovom režimu,“ ranije je opisan kao “relativni zapadnjak“ među savetnicima Vladimira Putina. Ali čak i on je sada očigledno sit Zapada. U članku koji je objavljen juče u Russia in Global Affairs, Surkov je izjavio da Rusija nije ni Zapad ni Istok. Umesto toga, ona stoji sama.
[adsenseyu1]
“Događaji 2014. godine (aneksija Krima i rat u Ukrajini) su obeležili prekretnicu,“ tvrdi Surkov, “završetak ruskog epskog putovanja na Zapad, kraj brojnih bezuspešnih pokušaja da postanu deo zapadne civilizacije, da se pridruži “dobroj porodici“ evropskih naroda. Od 2014. godine pa nadalje, nova duga era, epoha od 14+ godina, prostire se u budućnost u kojoj ćemo doživeti stotinu (dve stotine? tri stotine?) godina geopolitičke usamljenosti.“
Surkov navodi da je ruska elita u proteklih 400 godina pokušavala da pozapadnjači svoju zemlju, nakon bilo kog trenda koji se činio najpogodniji u ostatku Evrope, bilo da je to socijalizam pre sto godina ili ideologija slobodnog tržišta 1990-ih godina. Ništa od ovoga nije dovelo do toga da Zapad prihvati Rusiju kao svoju. Surkov kaže da je problem to što:
“Uprkos spoljašnjim sličnostima ruskih i evropskih kulturalnih modela, njihovi softveri su nekompatibilni a njihovi konektori različiti. Ne možete napraviti zajednički sistem od njih.“
To ne znači da bi Rusija trebalo da se vrati na istok, kaže Surkov. Rusija je to učinila u prošlosti, tokom vremena mongolskog “jarama.“ To je ostavilo trag na Rusiju, ali je na kraju Rusija nastavila dalje. Stoga, Surkov piše:
“Rusija je bila na istoku 400 godina, a zatim je otišla na zapad na još 400. Ni jedno ni drugo se nije primilo. Mi smo propali na oba puta. Sada nam je potrebna ideologija trećeg puta, trećeg tipa civilizacije, trećeg sveta, trećeg Rima… Ipak, teško da se možemo zvati trećom civilizacijom. Umesto toga, mi smo dvostruki, mešavina Istoka i Zapada. Istovremeno i evropski i azijski, a stoga ni potpuno azijski ni evropski. Naš kulturni i geopolitički identitet podseća na nekoga ko je rođen u mešovitom braku. On je rođak svuda, ali nigde nije rođeni. On je među svojima kada je među strancima, ali je stranac kada je među svojima… Rusija je zapadno-istočna polurasna zemlja.“
Vreme je da prepoznamo ovu stvarnost, tvrdi Surkov. To ne znači potpunu izolaciju. Rusija će nastaviti da trguje, da razmenjuje naučno znanje, da učestvuje u multilateralnim organizacijama i slično. Ali to bi trebalo učiniti “bez odricanja sebe.“
Članak Surkova će bez sumnje biti negativno dočekan među zapadnim komentatorima, i biti izokrenut tako da tvrdi da je Rusija sklona konfrontaciji sa Zapadom. Na kraju krajeva, ako niste sa nama, morate biti protiv nas.
Ali vredi napomenuti da Surkov uopšte ne osuđuje Zapad niti tvrdi da bi Rusija trebalo da pokuša da naruši zapadnu hegemoniju. On jednostavno tvrdi da su Rusija i Zapad osuđeni na to da idu odvojenim putevima.
To je daleko od ambicioznih evroazijskih dizajna onih poput Aleksandra Dugina, koji tvrdi da bi Rusija trebalo da vodi veliku međunarodnu koaliciju da sruši postojeći međunarodni poredak. S tim u vezi, vredi pomenuti da Surkov izbegava korišćenje izraza “Evroazija“ da bi opisao Rusiju i takođe direktno poriče da je Rusija “treća civilizacija,“ čime ne podržava ključni evroazijski koncept.
Umesto evroazijskog koncepta, sa svojim često ekspanzionističkim, antizapadnim ambicijama, stav Surkova o mestu Rusije u svetu čini se bliži onom kakav je imao pokojni Vadim Cimburski i njegovoj ideji o “ostrvu Rusija“ na koje bi Rusija trebalo da se povuče.
To je u skladu sa redakcijom Russia in Global Affairs, koja je u poslednje vreme objavljivala nekoliko članaka inspirisanih Cimburskim, kao što su članci Borisa Mezueva o ideji “civilizacionog realizma“ i eseja Nikolaja Spaskog pod nazivom “Ostrvo Rusije.“ Oni svedoče o rastućem izolacionističkom trendu ruske geopolitičke misli.
“Izolacionista“ nije zapravo dobra reč, jer kako Surkov ističe, razdvajanje od Zapada ne znači da Rusija neće i dalje biti povezana sa širim svetom. Možda bi reč koju on bira da koristi – “usamljenost“ – možda bi bila bolja.
Ali bez obzira na to koja reč se koristi, poenta je ista. Ako se išta provlači kroz članak Surkova, i drugih u Russia in Global Affairs, ruska elita ne traži sukob sa Zapadom, ali su sve više uvereni da je partnerstvo nemoguće i da će Rusija morati da nauči da živi samostalno.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
