Predsednička administracija Rusije obelodanila je 2016. novu spoljnopolitičku koncepciju. Njenu potku čini stav da Moskva aktivno odbacuje „eksteritorijalnu jurisdikciju SAD izvan okvira međunarodnog prava“.
Drugim rečima, da će se Rusija, tamo gde su njeni interesi ugroženi, energično suprotstaviti američkoj strategiji intervencionističkog eksluziviteta, po kojoj ta zemlja sebi daje pravo da na vojnom, ekonomskom i svakom drugom polju deluje gde god poželi i na bilo koji način koji joj odgovara, kao da živimo u srednjem veku kada je bila uobičajena predstava o hijerarhijskom odnosu između država.
IMPERIJALNI DOMETI
Ne samo što su tada postojale države – recimo – prvog, drugog ili trećeg reda, već se nad njima nadvijala i vrhovna imperijalna vlast koju su, makar teorijski, često smatrali legitimnom.
Problem je bio što je na nju obično bilo više imperijalnih pretendenata, što je generisalo uporna rivalstva. Da li se sada događa isto? Ne! Sa ruskim izlaskom na crtu „zapadnoj imperiji“ čiji noseći stub su SAD – a to se postepeno desilo posle Putinovog minhenskog govora 2007. kada je otvoreno progovorio o hegemonističkom ponašanju Vašingtona – samo je definitivno pukao balon zapadnog licemerja.
Rusija nije nastupila sa namerom da zameni Ameriku već da se suprotstavi njenoj samovolji. Iako se moć istine često potcenjuje, ona je i te kako respektabilna. Samo ako neko dovoljno snažan ima hrabrosti da istraje na njenim pozicijama. To je, srećom, bio slučaj sa Moskvom. Tako su dubinski obesmišljene prazne evroatlantske priče o ravnopravnosti, globalnoj demokratiji i sličnom, a svetski policajac i njegovi pratioci dobili su odlučnog oponenta na terenu.
[adsenseyu1]
Njemu su se postepeno pridruživali i drugi. No, i dalje niko od velikih igrača koji se opiru evroatlantskoj dominaciji ne istupa sa sličnim namerama kao SAD.
Čak ni u svojim dvorištima Rusija ili Kina ne ponašaju se opresivno ka što to Amerikanci čine daleko od njega. Odraz toga je nova ruska spoljnopolitička strategija. I kada je ofanzivna, ona je zapravo odbrambena. Uz to polazi od uvažavanja suvereniteta drugih, makar i malih država. To se vidi kako iz načelnog pristupa koji se u strategiji zagovara, tako i kada se analiziraju konkretni prostori.
STRATEGIJA RUSIJE
Kada smo stigli do njih, vreme je da se osvrnemo i na naše predele, i to u kontekstu ruskog spoljnopolitičkog pristupa. Nama u zvaničnoj ruskoj strategiji, nažalost, nije posvećena veća pažnja, ali smo zato u središtu analize „Rusija na Balkanu“.
Ona je, da se podsetimo naše „priče“ iz pretprošlog broja Pečata, objavljena krajem prošle godine, i to sa pretenzijama da na temelju kritike ruske zvanične spoljnopolitičke strategije zbog zanemarivanja našeg poluostrva, ponudi smernice za njenu korekciju.
[adsenseyu4]
Iza tog sagledavanja ruske pozicije na Balkanskom poluostrvu (pre svega na onom njegovom delu koji se odskora smatra „zapadnim“) i predloga za rusko delovanje, stala je tamošnja neprofitna organizacija „Savet za međunarodne odnose“.
Ona je neskriveno povezana sa oficijelnom Moskvom, ali ipak nije istovetna sa njom. Daleko od toga. A autori studije su E. Entina i A. Pivovarenko, saradnici dva respektabilna naučna instituta Ruske akademije nauka (Institut Evrope i Institut za slavistiku). Međutim, ne i ruski zvaničnici.
Njihovim tekstom smo se nedavno bavili u vezi sa manipulativnom upotrebom istog od strane jednog crnogorskog prorežimskog i NATO lobističkog portala, koji je, verovatno uz pomoć ovdašnjih podgoričkih „krtica“, u Srbiji dobio veliki publicitet. Kod nas je taj antiruski propagandni „pamflet“ bio lukavo prepakovan da deluje koliko-toliko prihvatljivo srpskoj publici.
A već sam naglasio da u izvornoj ruskoj studiji nema bilo kakve agresivnosti, namere da se balkanskim zemljama nameće vazalni status, hladnoratovske isključivosti – što je u osvrtu na nju podmetnuto u crnogorskom propagandnom štivu. Ostalo nam je još da vidimo šta je za nas bitno u tom ruskom spisu, odnosno da ga ocenimo iz ugla srpskih interesa i činjenične utemeljenosti.
[adsenseyu1]
ZNAČAJ BALKANA
Autori studije s razlogom polaze od toga da Balkan ima veliki značaj za Rusiju, kako zbog ekonomskih, tranzitnih, političkih i drugih potencijala koje joj pruža (kao i svakoj drugoj sili tu prisutnoj), tako i usled opasnosti da se slabljenje njenih ovdašnjih pozicija reflektuje na postsovjetski prostor.
Ne samo što bi marginalizacija Rusije na Balkanu za posledicu imala sužavanje njenog prostora za delovanje na Sredozemlju (bio bi na evropskoj strani definitivno razvejan stari ruski san o prisutnosti na toplim morima), već bi to neminovno „dovelo do rasta EU i NATO pritiska na Zakavkazje i Belorusiju“.
Štaviše, napuštanje njenih sadašnjih balkanskih odbrambenih linija „suzilo bi manevarski prostor Rusije u odnosima sa Turskom“, te bi „oslabilo njenu pregovaračku poziciju sa Kinom“, koja u kontekstu svog „Novog puta svile“ Balkanu pridaje respektabilnu vrednost.
A nažalost, uprkos i dalje ne beznačajnom prisustvu, uticaj Rusije na Balkanu – kako pomenuti ruski autori ističu – mnogo je manji nego što se u zapadnim medijima govori.
Pogotovo posle ulaska Crne Gore u NATO i dopunskog jačanja vojne infrastrukture i logistike tog pakta u Makedoniji i BiH, pri čemu se prva država ubrzano kreće ka članstvu u Severnoatlantskoj alijansi.
[adsenseyu4]
Tok događaja koji je doveo do svega toga, kako smatraju ruski naučnici, odraz je nedostataka u ruskom spoljnopolitičkom nastupu u okolnostima kada se Moskva, posle kulminacije ukrajinske krize, suočila sa velikom zapadnom ofanzivom.
To je ipak istorija, a nova opasnost, ako se nešto brzo ne promeni, vidi se u mogućem većem uključivanju Srbije u evroatlantske integrativne procese.
Ali i u sve aktivnijem delovanju i – u vezi sa njim – učvršćivanju balkanskih pozicija drugih (nezapadnih) aktera, a u prvom redu Turske, Kine i nekih arapskih zemlja. Studija očito realpolitički polazi od toga da kada se radi o odnosima većih geopolitičkih igrača, nema trajnih savezništva i u svemu se krije klica mogućeg rivalstva.
RUSKI ZAOKRET?
Da se pretnje ne bi ostvarile, tj. da Rusija i u narednom periodu ne bi bila prinuđena na povlačenje, mora što pre da počne da deluje proaktivno i to sa širom osnovom nego danas.
Njena aktuelna strategija „zasnovana na reaktivnom pristupu i izdvajanju ekskluzivnih partnera“ – autori studije tvrde – ima vrlo ograničen domet. A šansa za nove prodore – čak i uz sadašnji stav Moskve da balkanska politika mora da bude skopčana sa minimalnim troškovima – posebno se vidi u činjenici da je ovdašnja pravoslavna populacija vrlo pozitivno nastrojena prema Rusima i njihovoj državi. No, ponuđena strategija ipak nije samo na nju ograničena.
Predlaže se da Rusija akcenat stavi na zalaganje za stabilnost i bezbednost našeg regiona, a da radi toga traži partnere sa onim globalnim igračima kojima je tako nešto isplativo.
Tu se pre svega prepoznaje potencijal saradnje sa EU. Što se lokalnih aktera tiče, zagovara se odustajanje od bilateralnog privilegovanog partnerstva (svakako sa Srbijom za koju se kaže da je sada strateški partner Rusije) u korist mnogostrane saradnje Rusije sa zemljama Jugoistočne Evrope.
Kako pravoslavnim tako i katoličkim, odnosno pretežno muslimanskim. Srećom po nas, bar se ne nudi snižavanje trenutnog nivoa veza sa nama kao tzv. privilegovanim partnerom, već njihovo dinamizovanje sa drugim balkanskim državama.
Da bi to bilo moguće insistira se na povećanju ruskog medijskog prisustva u našoj zoni, bolje promišljenoj propagandnoj strategiji, ali i većem investiciono-poslovnom zamahu Rusije (svakako u strogo komercijalnom duhu, jer bi sve drugo bilo u suprotnosti sa stavom da balkanska politika treba da ostane „jeftina“).
Takođe, vidi se kao svrsishodno i „pružanje podrške konstruktivnim, orijentisanim na saradnju sa Moskvom, političkim snagama u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Albaniji i drugim zemljama regiona“. To nekome možda bode oči, ali zar Zapad širom sveta isto to ne radi već decenijama?
PRAVOSLAVNA MASKARADA
Pošto smo „čuli“ šta predlažu autori studije „Rusija na Balkanu“, stekli su se uslovi da se i mi njom kritički pozabavimo. Naravno, uz uvažavanje prava na drugačije mišljenje i različite interese. Ali bitno je da vidimo da li su oni utemeljeni u realnosti.
Rusi i Srbi jesu bratski narodi povezani tradicionalno prijateljskim vezama, ali i oni povremeno imaju drugačije interese i usled toga među njihovim državama dolazi do razmimoilaženja (da stavimo na stranu slučajeve kada je to posledica samoživosti elita sa bilo koje strane).
Stoga, razumljivo je što neki krugovi u Moskvi pomišljaju da nije dobro da Srbi budu ekskluzivni ruski partner na Balkanu, te da je pragmatično orijentisati se u većoj meri na druge ovdašnje narode i države. Međutim, tu postoji veliki problem. Pravoslavni kriterijum za to, koji se između ostalog navodi, malo znači.
Bugari su pravoslavci pa su u oba svetska rata bili protivnici Rusa. Rumuni imaju u velikoj meri negativan odnos prema Moskvi zbog moldavskog pitanja.
Grci su, po pravilu, više bili okrenuti Zapadu nego Rusiji, a i danas su čvrsto involvirani u EU i NATO. Na to se još nadovezuje nepovoljan stav prema Ukrajini od strane Vaseljenske patrijaršije (suštinski grčke), koji podržava i pravoslavna crkva u Grčkoj.
O crnogorskom zelenaškom režimu i njegovim „pravoslavnim“ sledbenicima da i ne govorimo. Skoro da Rusiju, u stilu najgorih američkih jastrebova, okrivljuju i za elementarne nepogode. I o kakvim onda pravoslavnim odskočnim daskama za saradnju sa Rusijom ima smisla da pričamo? Jedino Srbi od svih pravoslavaca ovde nikada nisu bili protivnici Rusije.
ISTINA O EU
Kada se radi o Albaniji i generalno Albancima, Hrvatskoj (ali i nekim političkim i ekonomskim hrvatskim faktorima u BiH koji danas imaju tesne veze sa Moskvom), Sloveniji, tu je svakako realna saradnja sa Rusijom, ali isključivo po principu koliko para toliko i muzike, i to do neke granice.
Nju definiše čvrsto opredeljenje tih zemalja i naroda za prioritetnu saradnju sa Vašingtonom i NATO. Predstavnici Kremlja i da „dube na glavi“ to ne bi mogli da promene. Tim pre im je radijus dejstva ograničen u okolnostima kada nisu spremni da koriste veće materijalne resurse.
Toliko za sada o regionalnim igračima. Da ponovo iskoračimo iz njihovog kruga.
Evropska unija je u ruskoj analizi prepoznata kao mogući partner na Balkanu. To je prilično (geo)politički autistično, kao da je neko prespavao poslednjih pet-šest godina. Prvo, koja EU? Pa ona je daleko od bilo kakve konzistentne politike.
Da li bi Poljska bila spremna da sa Rusijom gradi strateško partnerstvo kod nas? A može li recimo Mađarska da produbljuje ovdašnje spone sa Rusijom, i da na to navede Brisel? Pri tome je malo je verovatno da bi Budimpešta bila spremna da tako nešto i pokuša.
Jedna stvar je da Mađarska u domenu svojih interesa razvija ekonomsku, energetsku i svaku drugu saradnju sa Moskvom koja joj odgovara – pa i da se u tim okvirima predstavlja kao ruski (polu)saveznik – a nešto je sasvim drugo da sa njom zagovara partnerstvo koje prevazilazi nju samu i tako zadire u globalne geopolitičke odnose.
Ne treba zaboraviti da je Orban pre svega partner sa Pentagonom (iako se često konfrontira sa nekim drugim središtima moći u Americi). Tako smo stigli i do druge važne stvari, a to je da nije bez osnova teza da je EU rođena i da i dalje egzistira kao civilno krilo Atlantskog pakta. Doduše, to krilo je danas poprilično bolesno, ali ipak od svojih korena ne može da pobegne. Pre će se osušiti.
UMIŠLJENO PARTNERSTVO
Kada je tako, a uveren sam da jeste, da li je onda realno i pomišljati da je moguće da Moskva tesno sarađuje sa EU kako bi učvrstila svoj položaj na Balkanu i izbegla tu dalje potiskivanje od strane SAD i NATO? Odgovor je nedvosmisleno negativan, a to posredno zaključuju i sami autori analize kada su konstatovali da EU zajedno sa SAD samo čeka pogodnu priliku za dalji prodor u rusko dvorište. Nije li onda besmisleno zagovarati da protivnik na pragu sopstvene kuće može da bude partner na putu do nje?
Rusija ništa ne bi postigla ako bi umesto ekskluzivno strateško-partnerskih veza sa Srbijom pokušala da izgrađuje simetrične odnose sa svim državama regiona, i to rame uz rame sa EU. Možda bi to za nju bilo dobro kada bi bilo moguće, ali nije.
Kao što neki u Srbiji imaju iluziju da ćemo prosperirati ako se distanciramo od Rusije i okrenemo Zapadu, tako i u Rusiji ima onih koji se gube u geopolitičkoj magli.
Zapad Srbiji ne nudi ništa na polju zaštite vitalnih nacionalnih interesa da bi nas pridobio. Naprotiv, i dalje pokušava da uguši Republiku Srpsku i da nam nametne prihvatanje lažne kosovske državnosti.
Da nam nudi RS i bar fer podelu Kosova (ako ne i vraćanje cele te naše otete pokrajine), još bih i razumeo da neko tvrdi da već ozbiljno zalazeće zapadno sunce može da nas ogreje.
Ali dobro znamo da nam niko bitan u SAD i EU ništa ne nudi, već bi i dalje hteli da otimaju naše.
Tako je i sa Rusijom. Ni za tačku nije bolje. Berlin sa njom sarađuje u vezi sa projektom „Severni tok 2“ jer mu je to profitabilno, ali kada se radi o Ukrajini grubo deluje protiv ruskih interesa.
Ni druge evropske sile, ma koliko nastojale da sa Rusima prave razne poslove i na rečima zagovaraju zapadno-rusko pomirenje, ne rizikuju da se zamere Vašingtonu. Prate ga u svim važnim pitanjima. Pa onda, još jednom pitam, nije li smešno predložiti Rusiji da računa kako će joj Brisel u strateškom smislu pružiti ruku na Balkanu?
EVROATLANTSKA STABILNOST
Još nešto. Autori teksta pišu da Rusija treba da podrži stabilnost Balkana. Zar to za nju nije kontraproduktivno? Šta da učvršćuje? NATO okupaciju BiH i Kosova? Evroatlantski balkanski poredak? To što su Hrvatska, Albanija, Crna Gora, Grčka, Bugarska lojalne članice NATO, a Makedonija na njegovoj kapiji? Stvarno ne vidim u čemu bi tu bio ruski interes.
Sada da prebacimo loptu na srpsku stranu terena. Gde smo mi u predloženoj novoj ruskoj balkanskoj strategiji? Srpski državni i etnički prostor je nasilničkim akcijama i protivnim međunarodnom pravu podeljen u vreme neograničene globalne zapadne samovolje. Mnogo zla nam je naneto, a time prouzrokovana šteta deluje nepopravljivo. Ipak, štošta se da promeniti. BiH se, nasuprot većinskoj volji srpskog (ali i hrvatskog) naroda, veštački održava u životu.
Ta mutant zajednica ne bi opstala ni jedan jedini dan da nema NATO bajoneta i zapadne pretnje ekonomskim pritiscima. Ne bi ni Albanci u promenjenim okolnostima u celini održali plodove NATO agresije na Srbiju.
Bez većeg sukoba značajan njihov deo bio bi vraćen u „našu korpu“. Isto važi i za politiku identitetskog genocida nad srpskim narodom u Crnoj Gori.
I mnogi od onih koji u njoj iz koristoljublja učestvuju kao novi janičari, odbacili bi je čim bi videli da se evroatlantska geopolitička arhitektura Balkana urušava.
Zašto onda Rusija da je podržava? Radi se o nečemu što nije dobro za naše, ali videli smo ni za njene interese. Jaka srpska država više bi joj išla naruku.
DOBAR ENGLESKI SAVET
Za Moskvu, kao i za nas, mnogo je bolje da jačamo međusobne veze i čekamo pogodnu priliku za promenu ključnih balkanskih parametara moći.
Uveren sam da je u pravu prvorazredni britanski ekspert za Balkan Timoti Les kada kaže da će pre ili kasnije Albanci krenuti u stvaranje Velike Albanije. Oni ne žele ništa manje od toga.
Opet, Zapad nije spreman da ih u tome ozbiljnije sputava. Kada oni tako ponovo otvore balkansku „Pandorinu kutiju“ i mi treba munjevito da delujemo. Nikog da ne pitamo, već da stvari uzmemo u svoje ruke.
Tu mogućnost prepoznaje kao realnu i engleski analitičar, kao i da je neosnovano tada se plašiti NATO intervencije.
To znači da u pogodnom momentu tj. kada se raspali neka nova balkanska vatra, naše snage treba da uđu na delove Kosova i Metohije potpuno ili delimično naslonjene na Srbiju, a gde su Srbi većina (Severno Kosovo i Kosovsko Pomoravlje). Ako bismo se tu zaustavili, ne bi došlo do sukoba većih razmera, čisto da ne ispadne da zagovaram nekakav krvavi scenario.
Isto bi važilo i za BiH. Republika Srpska je dobro organizovana država, za razliku od disfunkcionalne BH zajednice. Ona bi, podržavana od strane Srbije, nesmetano mogla da iskoristi svoje pravo na samoopredeljenje koje proizlazi iz konstitutivnog statusa srpskog naroda u Jugoslaviji i danas u BiH.
Verujem da se u takvim okolnostima ne bi održao ni kriminalni režim u Podgorici, a sa demokratskom Crnom Gorom, koja bi neminovno odbacila neoustašku politiku eliminisanja srpskog naroda i njegovog nasleđa na svojoj teritoriji, lako bismo na obostrano koristan način uredili odnose. Makar ona bila i u NATO.
PROZAPADNE ELITE
Da li će biti kao što je navedeno ili ne – videćemo. Lično verujem da hoće. Ali već sada je jasno da za Srbe i Ruse politika politika stabilizacije sadašnjeg stanja na Balkanu – koje onemogućava objedinjavanje srpskih zemalja a konsoliduje interese NATO struktura – nije pogodna.
Rusija nam sada (reaktivno) pomaže u zaštiti vitalnih nacionalnih interesa (sprečavanje centralizacije BiH i ulaska Kosova u OUN), a mi smo jedini (Srbija i RS) na Balkanu koji su čvrsto opredeljeni protiv ulaska u NATO (naš sadašnji nivo odnosa sa tim paktom ipak je daleko od članstva i ništa ne ukazuje da Beograd radi u prilog toga).
Takve odnose treba da produbljujemo i da im pridajemo proaktivni kvalitet. Naravno na načine koji su pragmatični i koji, ako je moguće, ne prizivaju probleme.
Smisleno je da Srbija nastoji da održi što bolje veze sa zapadnim silama, kao što je razumno da Rusija gradi mostove saradnje sa Hrvatskom, Slovenijom i drugim državama regiona gde prepoznaje svoje ekonomske i političke interese.
Ali to sve ipak ne bi smelo da baci senku na srpsko-rusku ekskluzivnu saradnju. To nije pitanje emocija, već obostranih interesa. Nama je Rusija „prirodni“ saveznik, kao i mi njoj.
Na prvi pogled me čudi što to ne shvataju autori ruske studije, ali onda se setim raspoloženja u nemalom delu ruske naučne i druge elite pre nego što su rusko-zapadni odnosi krenuli nizbrdo.
Tu je bilo ništa manje „zapadnjaka“ nego kod nas u, kako obično kažemo, „krugu dvojke“. O tome svedoče i brojne njihove studije i analize iz perioda pre minhenskog govora.
Danas se i u toj sferi, makar kada se radi o ljudima koji su i posredno deo sistema, stvari menjaju. Rusija je moćna država sa velikim autoritetom vlasti, pa se mnogi, i od onih što imaju zapadne snove, javno prilagođavaju državnom kursu. Ne uvek dubinski, već neretko površinski i tamo gde je to povezano sa interesima koji se u Rusiji definišu kao vitalni. Na drugim poljima lakše je sebi dati oduška.
To, čini mi se, objašnjava po nas nepovoljne, ali i za Ruse besmislene ideje, kojih ima u studiji „Rusija na Balkanu“. Pri tome, odmah da kažem, niko tu nije bio prema nama zlonameran, već u odnosu na realnost iracionalan. Ali da se na to više ne vraćam. Krenuću ka završetku ovog teksta sa još jednim zaokretom ka crnogorskom članku „Nova strategijska politika Rusije prema Balkanu: Vazali i hladnoratovska taktika“.
DIJAGNOZA I TERAPIJA
Njegov autor sa hrvatskim „znanstvenim“ pedigreom okomio se na rusku strategiju koja je po Moskvu zapravo kontraproduktivna i uz to nimalo sračunata na vođenje nekakve hladnoratovske politike. Ako bi neko i trebalo da je kritikuje, onda smo to mi Srbi, a ne novopečeni Crnogorci (u nacionalnom smislu), Hrvati ili Albanci, koji bi samo imali koristi od rastrojstva ruske politike. Kada bi Rusija od strateškog partnerstva sa Srbijom krenula ka glumljenju EU, štetu bi imali i Rusi i Srbi.
Iz tog ugla pre ima smisla da podgorički medij pohvali predloženu rusku studiju, nego da je kudi. Ali nije bilo tako. Sve rečeno nije bitno za propagandni portal kakav je Analitika.
Njegov zadatak je svakako bio da u pogodnom momentu blati Rusiju i da je optužuje da predstavlja opasnost za Balkan. Za to je mogla da bude iskorišćena i neka čisto verski nadahnuta poslanica ruskog patrijarha, koliko i geopolitička analiza „Rusija na Balkanu“.
I još jedna opaska na samom kraju. Pomenuta studija je srećom daleko od nečega što bi za nas moglo da predstavlja indikator zvanične ruske politike, pa stoga ne treba da nas zabrine.
Zato i nisam smatrao da je primerno da se njome bavimo na stranicama Pečata, sve dok nije od strane crnogorskih NATO lobista iskorišćena za kampanju protiv Rusije.
Zašto da idem na vodenicu onima koji stalno pokušavaju da potkopaju ruske pozicije, makar i time što dobronamerno kritikujem pogrešne poglede dela ruskih geopolitičkih analitičara? Ali kada smo već došli u situaciju da svime time moramo da se bavimo, bitno je podvući da je pored svih njihovih grešaka vredna pažnje poruka njenih autora da ako se Rusija politički, ekonomski i medijski ne aktivira na našim prostorima, preti joj opasnost od bar delimične marginalizacije.
Ta dijagnoza je tačna taman onoliko koliko je ponuđena terapija pogrešna. Rusija treba da nastavi da ide sadašnjim srpskim pravcem na Balkanu, samo uz veće, bitno veće angažovanje!
I to od vojno-političke do medijske sfere, uključujući i unutrašnje političko angažovanje kod nas i u regionu kako bi se kontriralo evroatlantskim inicijativama i neprincipijelnim zakulisnim kombinacijama nekih lokalnih političara.
(Dragomir Anđelković / Pečat)
