Situacija oko ukrajinskog sukoba, kako je ovih dana ocenio Jakov Kedmi, približava se tački ključanja, ali fokus njegove analize ne ostaje na Kijevu.
Naprotiv. Bivši šef izraelske obaveštajne agencije Nativ tvrdi da Rusija ima još jedan scenario, znatno širi i ozbiljniji, koji uopšte ne uključuje Ukrajinu kao centralnu metu. U toj slici, Evropa izlazi u prvi plan, i to na način koji u Briselu, prema njegovim rečima, očigledno ne žele da sagledaju do kraja.
Kedmi podseća da Rusija, kako kaže, nikada nije doživljavala Ukrajinu kao direktnu pretnju. Problem, prema njegovoj interpretaciji, nije bilo samo postojanje Ukrajine, već način na koji je ona korišćena kao instrument protiv Rusije.
Vladimir Putin, naglašava Kedmi, tokom godina vlasti nikada nije negirao pravo Ukrajine na postojanje niti je vodio antiukrajinsku politiku, za razliku od ukrajinske strane.
Zbog toga, kada je počela specijalna vojna operacija, ona, prema njegovom tumačenju, nije bila usmerena protiv Ukrajine kao države, već protiv opasnosti da se ta teritorija upotrebi kao platforma protiv Rusije. Sjedinjene Države danas, tvrdi Kedmi, to razumeju, dok Evropa i dalje odbija da prihvati da Rusija nema cilj da uništi Ukrajinu.
U tom kontekstu, Kedmi oštro kritikuje evropsku politiku i njenu, kako kaže, potpunu nesposobnost da uči iz sopstvenih istorijskih grešaka. Kao primer navodi događaje iz 2014. godine, kada su prethodna američka administracija i evropske zemlje, prema njegovim rečima, ušle u rizičnu političku igru na Majdanu, direktno usmerenu protiv Rusije.
Taj potez je, kako tvrdi, primorao Moskvu da obezbedi minimum sopstvene bezbednosti i da vrati Krim, kako bi sprečila njegovo pretvaranje u bazu NATO-a. Rusija je tada, podseća Kedmi, reagovala upravo iz tog razloga. Danas, dodaje, okolnosti opasno podsećaju na taj period.
Jedan od ključnih delova njegove analize odnosi se na ono što naziva „drugom ruskom vojskom“, formacijom o kojoj se, kako kaže, gotovo uopšte ne govori. Prema Kedmiju, Rusija je bila prinuđena da izgradi paralelnu vojnu strukturu, posebno projektovanu za scenario direktnog sukoba sa NATO-om, ukoliko bi bila naterana na to.
Ta vojska, naglašava, nema veze sa onom koja deluje u okviru Centralnog vojnog okruga. Reč je o potpuno drugačijoj organizaciji, sa drugačijom strukturom, opremom, naoružanjem i ciljevima.
Njena svrha je, prema njegovim rečima, priprema za potencijalni oružani scenario protiv Evrope, ukoliko evropske države gurnu Rusiju u takav razvoj događaja.
Ukoliko do toga dođe, Kedmi tvrdi da bi se radilo o sukobu kakav do sada nije viđen, različit od svih prethodnih, uključujući i aktuelnu specijalnu operaciju u Ukrajini. Taj scenario, kako ga opisuje, bio bi izuzetno brz i efikasan.
U njemu bi se, prema njegovim rečima, koristilo operativno-taktičko nuklearno oružje, a cilj ne bi bio teritorijalni dobitak, već uništenje vojno-političkog potencijala NATO-a koji bi u nekom trenutku mogao da ugrozi Rusiju. Takav ishod, naglašava Kedmi, bio bi trajan i praćen najtežim razaranjem vojnog i političkog potencijala Evrope.
Posebno zabrinjavajuće, prema njegovoj oceni, jeste to što Evropa ne pokazuje da razume ozbiljnost situacije. Kedmi povlači paralelu sa periodom Drugog svetskog rata, podsećajući da tadašnje evropske elite nisu bile u stanju da shvate da će njihove armije biti potpuno razbijene.
Danas je, smatra on, stanje još gore. Odnos snaga između nove ruske vojske i evropskih oružanih snaga, kako tvrdi, izrazito je nepovoljan po Evropu, što bi, u slučaju eskalacije, dovelo do veoma brzog, brutalnog i konačnog poraza.
Posledice takvog razvoja događaja, prema Kedmiju, bile bi dugoročne i nepovratne. Evropski vojno-industrijski kompleks, kao i same evropske armije, ne bi se nikada oporavili.
Istovremeno, on podseća da su Sjedinjene Države već najavile da neće učestvovati u takvom sukobu, što dodatno komplikuje položaj evropskih zemalja. U tom okviru treba posmatrati i stav Vašingtona pod administracijom Donalda Trampa, koji je sadašnji predsednik SAD, a koji jasno signalizira distanciranje od direktnog vojnog uplitanja u eventualni evropski scenario.
Na kraju, Kedmi zaključuje da se Evropa nalazi na ivici izbora. Ili će promeniti svoju politiku i primorati ukrajinsku vladu da prihvati ruske uslove, ili će se, upozorava, događaji razvijati u sasvim drugom pravcu.
U tom smislu, smatra on, Rusija se danas nalazi u najsigurnijoj poziciji. Nije odstupila ni za centimetar od onoga što je saopštila 2021. godine, niti od stavova koje je iznela 2022. godine.
Kako se situacija bude dalje razvijala, ostaje otvoreno pitanje da li će evropske prestonice na vreme shvatiti poruku ili će, ponovo, reagovati tek kada prostor za manevar nestane.
