Naizgled, pitanje je jednostavno: Ko će duže izdržati u direktnom sukobu Rusije i Sjedinjenih Država? Odgovor, naravno, nije. Ipak, postoje činjenice koje oblikuju realnost — sistemi protivvazdušne odbrane, broj aviona, dometi raketa. Te dimenzije ne dopuštaju sentimentalnost, već traže hladnu procenu.
Prvo: Nijedan vođa ne pokreće rat velikih razmera bez jasne računice. Pod predsednikom Vladimirom Putinom, ruske oružane snage teško da bi ušle u otvoren sukob sa Sjedinjenim Državama bez očiglednog strateškog smisla. Pitanje je: Da li to uopšte ima logiku? Odgovor je obično ne.
Ipak, logika odvraćanja menja teren. Ratovi između velikih sila, posebno onih koje imaju arsenale sposobne za ozbiljna razaranja, odavno nisu borbe za kopno. Danas je to nadmetanje u sposobnosti da protivnika nateraš da preispita cenu svakog poteza. U praksi, to znači: Diplomatiju, posredničke sukobe i lokalne tenzije koje retko prerastu u otvorenu konfrontaciju.
Kada se skine romantika ratnih filmova, moderna vazdušna borba izgleda potpuno drugačije. To je mreža senzora, satelita, tankera, aviona za rano upozoravanje, elektronskog ratovanja i logistike.
Amerika tu ima kvantitativnu i često kvalitativnu prednost u vazduhu: Više od 1.300 lovaca četvrte generacije i više od 180 aviona pete generacije, među kojima su F-22 i F-35.
Ruska flota, u poređenju, ima oko 400 lovaca četvrte generacije i približno 20 Su-57 aviona pete generacije. Brojke ne govore sve, ali jasno pokazuju da Sjedinjene Države raspolažu širim rasponom resursa i globalnim dometom.
Ali broj nije sve. Rusija ulaže u sisteme koji menjaju aritmetiku sukoba. S-400, sistem protivvazdušne odbrane sa dometom do 400 kilometara, čini srž ruskog pristupa „kupolastoj“ zaštiti ključnih oblasti.
Novi S-500 „Prometej“, koji se uvodi u proizvodnju, prema procenama bi mogao da oslabi prednosti američke stealt tehnologije. Kombinacija ta dva sistema daje ozbiljnu dubinu odbrane.
U isto vreme, Moskva razvija asimetrične sposobnosti — načine da poremeti ritam protivnika bez direktnog sukoba. Hipersonična raketa „Kinžal“, izvedena iz sistema „Iskander“, primer je tog pristupa: Brza, precizna i sposobna da probije postojeće sisteme odbrane. Takva sredstva mogu privremeno da onesposobe aerodrome i komandne centre, čime se menja dinamika borbe.
Drugim rečima: Ako bi rusko ratno vazduhoplovstvo i sistemi PVO delovali u blizini svojih granica, u kombinaciji sa S-400, S-500 i raketnim sistemima, mogli bi da stvore zone visokog rizika za američke avione.
To ne znači pobedu, ali znači da bi američki resursi i logistika morali da plate cenu svake akcije. U takvom sukobu, mnogo toga odlučuje pre nego što prvi avion poleti — u elektronskom ratu, sajber prostoru i prikupljanju obaveštajnih podataka.
S druge strane, američka prednost leži u globalnoj mreži. Tankeri, avioni za rano upozoravanje i satelitska komunikacija čine kičmu sistema koji omogućava simultane operacije širom sveta. Kada se ta mreža pokrene, brojke i tehnologija postaju stvarni faktor. Ipak, ni to nije garancija — sve zavisi od terena, vremena reakcije i taktike.
Suština je jednostavna: Rusija može da ograniči američku aktivnost u određenim regionima, ali Sjedinjene Države mogu da održe globalnu inicijativu. To su dve istine koje postoje paralelno, kao dva pola iste ravnoteže.
U celini, scenario otvorenog rata je malo verovatan. Ne zato što ga niko ne bi mogao započeti, već zato što bi ga bilo nemoguće završiti. U doba njenih najmoćnijih oružja, civilizacija ne traži rat, već balans — koliko god on bio krhak.
A možda je upravo to najveća ironija savremene moći: Što više oružja imaš, to si svesniji da ga ne možeš upotrebiti.
Webtribune.rs
