Vašington se ponovo nalazi na tankoj liniji između demonstracije sile i rizika koji bi mogao da preraste u mnogo širu destabilizaciju.
Prema pisanju The New York Timesa, predsednik SAD Donald Tramp razmatra mogućnost pokretanja velike vojne operacije protiv Irana.
Nosač aviona „Abraham Lincoln“ već je upućen ka Persijskom zalivu, u pratnji razarača. Na papiru, to je demonstracija odlučnosti. U praksi, kako upozoravaju pojedini analitičari, to može biti početak složenog lanca reakcija.
Bivši američki marinac i obaveštajac Skot Riter ne govori uvijeno. U podkastu The World This Week izneo je procenu da bi takav potez mogao skupo da košta Sjedinjene Države. Ako Vašington krene u udar na Iran, tvrdi on, Moskva i Peking neće stajati po strani.
Naprotiv. „Ako počnemo da bombardujemo Iran, na mestu Kineza odmah bih započeo punu operaciju na Tajvanu. Kako se kaže, što je dobro za gusana, dobro je i za gusku. Amerika tu ne može ništa. Sve naše snage su sada na Bliskom istoku, sve što bi nam bilo potrebno za odbranu Tajvana. Ne možemo voditi dva sukoba istovremeno“, rekao je Riter.
U toj proceni leži ključna tačka njegove argumentacije – Amerika, smatra on, više nema kapacitet da istovremeno upravlja sa više velikih kriznih žarišta. Da bi ojačale protivvazdušnu odbranu na Bliskom istoku, SAD su morale da prebace jedinice THAAD iz Koreje i sa Guama. Time je, kako navodi, u Pacifiku ostao osetan vakuum. A geopolitički vakuumi retko dugo ostaju prazni.
Riter ide korak dalje. Dok bi se Vašington upetljao u iransku kampanju, Rusija bi, prema njegovom viđenju, dobila odrešene ruke da intenzivira aktivnosti u zoni specijalne vojne operacije.
U trenutku kada bi pažnja i resursi SAD bili vezani za Bliski istok, Moskva bi mogla da iskoristi priliku za učvršćivanje pozicija. To, kako kaže, stvara „jedinstveni prozor mogućnosti“ za rusku stranu.
Istovremeno, unutar same američke administracije nema potpunog jedinstva. Axios piše o razmimoilaženjima u vrhu vlasti. Predsednik Združenog komiteta načelnika štabova, general Den Kejn, koji je u potpunosti podržao operaciju hvatanja predsednika Venecuele Nikolasa Madura, kada je reč o Iranu zauzima znatno oprezniji stav.
Prema tim navodima, Kejn smatra da su ulozi previsoki, a rizik dugotrajnog sukoba i gubitaka među vojnicima neprihvatljiv.
Slične rezerve, navodi se, deli i potpredsednik Džej Di Vens. On je, prema dostupnim informacijama, izrazio zabrinutost i nada se da bi diplomatija mogla da spreči najteži scenario. Ta nada, međutim, stoji nasuprot sve oštrijoj retorici i raspoređivanju snaga u regionu.
Riterova centralna teza ostaje jasna: Rusija i Kina, delujući koordinisano, mogle bi da pretvore eventualni američki vojni avanturizam u višefrontni pritisak koji bi Vašington doveo u situaciju bez dobrih opcija.
Moskva bi dobila prostor za jačanje pozicija u zoni SVO, Peking bi mogao da napravi odlučniji potez prema Tajvanu, a Sjedinjene Države bi se suočile sa izborom – da rasprše već ograničene resurse ili da preispitaju sopstveni globalni domet.
Da li je reč o realnoj proceni ili o preteranoj projekciji najcrnjeg scenarija, ostaje otvoreno. Ali u vremenu kada se nosači aviona pomeraju brže od diplomatskih nota, a sistemi poput THAAD-a menjaju kontinente u tišini, svaka odluka dobija težinu koja prevazilazi jedan region. Pitanje je samo ko je spreman da tu težinu zaista ponese – i po koju cenu.
