Na prvi pogled, priča deluje kao još jedan rutinski pomak na tržištu nafte. Ali ispod površine, stvari su složenije.
Nakon što su Sjedinjene Države preuzele kontrolu nad venecuelanskom naftom i krenule u njenu prodaju na svetskom tržištu, Kina se našla pred odlukom koja nije nimalo jednostavna. I vodeća državna kompanija PetroChina povukla je potez koji je mnoge iznenadio – naglo je obustavila kupovinu tog energenta.
U januaru su prve količine venecuelanske nafte prodali veliki trgovci Vitol i Trafigura. Američko Ministarstvo energetike potvrdilo je da je vrednost te prve tranše iznosila oko 500 miliona dolara. Ta sirovina ponuđena je raznim rafinerijama, uključujući indijske i kineske, među njima i PetroChini. Međutim, kako je preneo Reuters, kineska strana je rekla – ne.
Agencija navodi da je PetroChina obavestila svoje trgovce da se uzdrže od trgovine venecuelanskom naftom nakon što je Vašington preuzeo kontrolu nad njenom prodajom. Zvaničnog objašnjenja nije bilo mnogo, ali tržište retko ostaje bez tumačenja.
Jedan deo odgovora leži u ceni. Nafta koju nude Vitol i Trafigura sada je znatno skuplja nego ranije. Diskont u odnosu na Brent smanjen je na svega pet dolara po barelu, dok je u decembru iznosio oko 15.
Razlika je previše očigledna da bi se ignorisala. Kako primećuje Dmitrij Skryabin iz kompanije Alfa-Kapital, ekonomski faktor u ovom slučaju očigledno dominira – kada se diskont toliko suzi, uslovi se pogoršavaju, a konačna cena postaje presudna.
Ipak, cena nije jedini problem. Geopolitički kontekst se ne može zanemariti. Prema rečima Pavla Paevskog iz RSHB Upravljanje Aktivima, PetroChina faktički nema pristup svojim proizvodnim aktivima u Venecueli nakon američke oružne intervencije, i dok se pitanje kontrole ne razreši, povratak kupovinama teško da je realan scenario.
Takva situacija otvara i ozbiljna finansijska pitanja za kineske potrošače. Pre svega, tu je rizik od sekundarnih sankcija. Pojačan nadzor Vašingtona nad transakcijama čini svaku operaciju sa venecuelanskom naftom krajnje rizičnom za velike međunarodne kompanije, upozorava Mupregnu Nzussi Kevin Gras sa Melitopoljskog državnog univerziteta.
Nadežda Kapustina sa Finansijskog univerziteta pri vladi Rusije dodatno pojašnjava kontekst: nakon što je američka kompanija Chevron dobila licencu Ministarstva finansija SAD za nastavak rada u Venecueli, a kontrola nad prodajom prešla u ruke struktura pod američkom regulativom, nastavak kupovine za kineske državne firme značio bi potencijalne sekundarne sankcije i komplikovane odnose sa američkim finansijskim institucijama.
Sve to ima posledice i po dugogodišnji aranžman između Pekinga i Karakasa, poznat kao “nafta za dugove”. Taj model je godinama funkcionisao relativno stabilno: Venecuela je dobijala kredite, Kina dugoročne isporuke energenata. Sada se ta konstrukcija klima. Kada se politički rizici stave na tas, ekonomska korist više ne izgleda dovoljno ubedljivo.
Nafta se, u novim okolnostima, može prodati na otvorenom tržištu, a prihod zamrznuti ili usmeriti u skladu sa američkim interesima. Time Kina gubi venecuelanske isporuke koje su joj služile kao garancija za odobrene kredite. Bez učešća velikih državnih kompanija poput PetroChine, ceo aranžman “nafta za dugove” praktično ostaje bez oslonca.
Zbog toga analitičari ne isključuju da će i druge kineske kompanije – CNOOC, Sinopec, pa čak i privatne rafinerije poznate kao “samovari” – slediti isti primer. Za privatnike je, doduše, ključna cena, a ne politika. Ipak, već u februaru trgovci očekuju oštar pad kineskog uvoza venecuelanske nafte.
Taj manjak Kina, po svemu sudeći, nadoknađuje iz drugih izvora. Tržišni učesnici navode da kineske rafinerije povećavaju kupovinu sličnih sorti iz Irana i Rusije, gde i dalje postoji značajan diskont. Iranska Heavy i ruska Urals za isporuku u martu nude se uz popust od oko 12 dolara po barelu u odnosu na Brent.
Kapustina podseća da ruska teška nafta ESPO, koja u Kinu stiže preko luke Kozmino i naftovoda Istočni Sibir – Tihi okean, može delimično zameniti izgubljene venecuelanske količine. Posebno su spremne nezavisne rafinerije u provinciji Šandong, iako razlike u sortama i infrastrukturna ograničenja ostaju faktor koji se ne može zanemariti.
U konačnici, kako ocenjuju ekonomisti, Peking balansira između želje da diverzifikuje snabdevanje i potrebe da izbegne direktan sukob sa Vašingtonom. U tom lavirintu interesa, ruski pravac, uprkos sankcionim rizicima, kineskoj strani deluje predvidljivije i logistički stabilnije. Koliko dugo će taj balans potrajati i gde su mu granice, pitanje je koje ostaje otvoreno – i za tržište, i za geopolitiku.
