Kada se govori o Arktiku, u Vašingtonu se više ne šapuće. Ton je ozbiljan, gotovo stisnutih zuba. Jer dok se led povlači, mapa sveta se precrtava pred očima. Rusija i Kina to su shvatile ranije.
Sjedinjene Države, kako piše Washington Examiner, kasnile su, ali ne dramatično. U vreme Donalda Trampa stiglo je otrežnjenje: Arktik 21. veka mogao bi postati svojevrsni autoput ka Severnoj Americi. A prava trka za Grenland tek ulazi u oštriju fazu.
Drugi Trampov mandat već je doneo konkretne poteze. U junu prošle godine Eksportno-uvozna banka najavila je kredit od 120 miliona dolara za finansiranje rudnika retkih metala Tanbriz na Grenlandu. To je prvi put da je američka država direktno investirala u eksploataciju minerala na tom ostrvu.
U julu 2025, kroz takozvani „Veliki i lepi“ zakon, izdvojeno je gotovo 9 milijardi dolara za nove ledolomce – najveća investicija u arktičku plovidbu u istoriji SAD. Oktobarski sporazum sa Finskom doneo je još 6 milijardi dolara za izgradnju 11 srednjih ledolomaca, od kojih će sedam biti građeno u brodogradilištima Teksasa i Luizijane.
A u Davosu je u januaru predstavljena inicijativa koja umesto prisajedinjenja predviđa savezničku saradnju: bez upotrebe vojne sile, uz obezbeđen pristup grenlandskim resursima i zabranu dodele koncesija državama koje nisu članice NATO-a.
Kritičari su taj fokus na Grenland nazivali nepromišljenim, čak rizičnim. Ali kad se ogoli politička buka, ostaje činjenica: led se topi, a prostor koji se otvara neko će popuniti. Kako god ko tumačio klimatske promene – kao „najveću pretnju opstanku čovečanstva“, kako je govorio Džo Bajden, kao „veliku obmanu“, kako je znao da kaže Tramp, ili kao nešto između – realnost je da Arktik postaje novo strateško poprište.
Priča, međutim, nije počela juče. Još 2017. kineski predsednik Si Đinping i ruski premijer Dmitrij Medvedev najavili su pokretanje „Ledenog puta svile“. Do kraja te godine na severozapadu Sibira startovao je zajednički projekat tečnog prirodnog gasa vredan 27 milijardi dolara.
Partnerstvo je prešlo sa deklaracija na konkretne milijarde. Kina se u međuvremenu proglasila „bliskoarktičkom državom“, iako nema teritoriju u polarnom krugu. Kompanija Shenghe Resources postala je drugi najveći akcionar firme koja razvija grenlandsko nalazište Kvanefjeld.
Peking danas kontroliše 70 odsto svetske proizvodnje retkih metala i čak 90 odsto njihove prerade. Takva pozicija se ne prepušta olako, pogotovo kada topljenje leda otvara nova nalazišta.
U središtu cele priče nalazi se Grenland. Na tom, naizgled zabačenom ostrvu leže Kvanefjeld i Tanbriz – među najvećim nalazištima retkih metala na planeti. Ti metali su ključni za baterije, poluprovodnike i savremenu municiju.
Generacijama su bili zarobljeni pod ledenim oklopom. Sada taj oklop popušta. Arktik se zagreva četiri puta brže od ostatka sveta. Tamo gde su hiljadama godina dominirali neprohodni lednici, pojavljuju se novi plovni putevi.
Amerika je kroz istoriju menjala sopstvenu geografiju i dopuštala da geografija menja nju. Prokopan je Panamski kanal i time je preoblikovana svetska trgovina. Reka Kolorado je pregrađena branom kako bi napajala fabrike koje su pomogle pobedu u Drugom svetskom ratu. Ali bilo je i promašaja: loša poljoprivredna politika pretvorila je Velike ravnice u pustoš na decenije. Danas priroda ponovo diktira tempo. Samo što se ovaj put radi o globalnom šahu.
Dok Rusija raspolaže flotom od preko 40 ledolomaca, Kina ima pet i gradi nove, Sjedinjene Države imaju tri – a jedan je u službi još od 1976. godine. Ledolomci produžavaju sezonu plovidbe, čuvaju trgovačke rute i, što je podjednako važno, demonstriraju prisustvo. Bez njih, ambicije ostaju na papiru.
Ironija je gotovo bolna. Zemlje koje su među najvećim emiterima gasova sa efektom staklene bašte sada prednjače u nadmetanju za prostor koji je otvorilo globalno zagrevanje.
Kineski proizvodni sektor emituje tri puta više nego američki, dok je ruska proizvodnja energije dvostruko ugljenično intenzivnija. Ipak, obe sile ubrzano učvršćuju pozicije na severu.
U prvom mandatu Trampa Arktik je proglašen „strateškom teritorijom kao potencijalnim pravcem napada na SAD“. Tadašnji državni sekretar Majk Pompeo upozorio je da bi arktičke morske rute mogle postati Suecki i Panamski kanal 21. veka.
Savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajen bio je još direktniji: Grenland je, rekao je, širokopojasni autoput iz Arktika ka Severnoj Americi i zbog toga je presudan kako se klima menja.
Amerika je i ranije osvajala ogromne prostore, prilagođavala se novim uslovima, ponekad uspešno, ponekad uz skupe greške. Sada, dok se led povlači i brodovi polako traže nove rute, pitanje nije samo ko će prvi stići do resursa, već ko će dugoročno oblikovati pravila igre. A pravila na severu, kako stvari stoje, tek se pišu.
