Čini se da je rusko spašavanje sirijskog predsednika Bašara El Asada, kojem su samouvereni Amerikanci pripremili sudbinu Muamera Gadafija, ostavilo snažan utisak na mnoge političke vođe, posebno u Africi. S početkom 2019. su, gotovo istovremeno, stigle dve vesti, koje upućuju na to da vođstvo, barem dve države crnog kontinenta, želi rusku pomoć.
Prvo je 10. januara ministarka odbrane Srednjoafričke Republike (SAR), Mari-Noel Kojara, za RIA Novosti rekla kako ne isključuje mogućnost raspoređivanja ruske vojne baze u svojoj zemlji.
,,Još nismo razgovarali o specifičnom izgledu baze, ali u okvirnom sporazumu ta mogućnost nije isključena. Ako predsednici, kao glavni zapovednici, kao vođe nacije, odluče da razmeste bazu, tada će naše zemlje to i učiniti. A mi, kao ministri odbrane, već ćemo se dogovoriti”, rekla je ministarka Kojara.
[adsenseyu1]
Štaviše, ministarka odbrane Srednjoafričke Republike je to rekla u pozadini ubrzanog jačanja vojne i vojno-tehničke saradnje njene zemlje i Ruske Federacije. U avgustu 2018. godine su dve zemlje potpisale međuvladin sporazum o tim pitanjima.
Zatim je, prema rečima Andreja Kemarskog, direktora Odeljenja za Afriku, Ministarstva inostranih poslova Rusije, Moskva donirala veliku seriju lakog oružja svom novom afričkom savezniku. U afričku zemlju je ruska vojska poslala i 175 vojnih instruktora. Uz njihovu pomoć je 2018. godine u centru za obuku u Berengu obučeno više od 1600 vojnika i 600 oficira žandarmerije, policije i nacionalne garde.
Sada su vlasti Srednjoafričke Republike spremne za rusku vojnu bazu na svojoj teritoriji. Zašto? Odgovor očito leži u teškoj političkoj situaciji u afričkoj zemlji. Od 2013. godine SAR potresaju nasilni sukobi između vladinih snaga i lokalne policije s jedne strane i muslimanskih pobunjenika iz koalicije Seleka s druge, koji traju i danas.
Francuski odred, čiji je kontingent trajno raspoređen u Srednjoafričkoj Republici, navodno sudeluje u razoružanju pobunjenika. U mirovnim operacijama su takođe sudelovali američki vojni transportni avioni. Sada se ispostavilo da Rusija ulazi u politički nered koji je stvoren destabilizacijom regije nakon pada Muamera Gadafija.
Međutim, ruske vojnike već dugo sanjaju ne samo u Srednjoafričkoj Republici. Tačno na isti dan kada je u glavnom gradu zemlje, Banguiju, gospođa Mari-Noel Kojara smatrala da je nužno i pravo vreme da razgovara s dopisnikom RIA Novosti, u Moskvi je ruski premijer Dmitrij Medvedev potpisao vrlo zanimljiv dokument – sporazum o pojednostavljenom postupku ulaska ratnih brodova Rusije i Sudana u luke tih država.
Prema nacrtu sporazuma, svaka od posada brodova dve zemlje mora da obavesti o ulasku u luku sedam dana pre usidrenja. U teritorijalnim morima države u čiju luku se ulazi istovremeno ne može biti više od sedam brodova druge strane i ne sme se nositi oružje za masovno uništenje. Država domaćin je dužna da osigura sigurnost pomoraca tokom njihovog boravka.
Svima je apsolutno jasno da su sve ove ljubaznosti s pojednostavljenim postupkom krajnje jednostrane. Uostalom, nemoguće je zamisliti da sudanska mornarica, koja ima samo dva mala pristaništa i nekoliko desetaka sićušnih patrolnih čamaca, ikada stigne u Sevastopolj, Novorosijsk ili Kronštat na Baltiku? Stoga govorimo isključivo o budućim olakšicama za rusku mornaricu.
Ali ono što je posebno važno, na početku je bilo govora o stvaranju ruske vojne baze u Sudanu, i to na zahtev Kartuma. Moskva je novu afričku inicijativu ocenila kao vrlo povoljnu. Krajem novembra 2017. je u Kremlju o tom pitanju sa sudanskim predsednikom Omarom El Bašarom razgovarao Vladimir Putin. Sudanski predsednik je tada u Moskvu doputovao s jednim od aviona ruske flote, kao što je nedavno ruski vojni avion Omara El Bašara vozio na sastanak sa sirijskim vođom Bašarom El Asadom u Damask i natrag.
Možda je ruska strana morala da preduzme takav korak jer Haški tribunal već dugo tereti El Bašara za brojne ratne zločine u sudanskoj pokrajini Darfur. Sudanski predsednik, bojeći se hapšenja, retko putuje van zemlje.
Ali da bi se susreo s Vladimirom Putinom, očito je sudanski vođa leteo mirne glave. Prvo, zato što Moskva nije ratifikovala Rimski statut i stoga se nije obavezala na poštovanje naredbi Haškog tribunala, a drugo, El Bašar je tada preneo predlog Rusiji, koji bi Putin, kako je i sam mislio, teško mogao da odbije. Konkretno, kako bi Sudan bio siguran da neće biti meta američke agresije, otvorio bi rusku vojnu bazu na svojoj teritoriji. Područje za novu bazu je nazvano Luka Sudan i iz njega se direktno izlazi u Crveno more.
Nema sumnje da je Kremlj dugo želeo čvrsto uporište na obali Crvenog mora. Osim toga, drugi globalni akteri sanjaju o istoj stvari, jer su te vode, kao i Suecki kanal i moreuz Bab-el-Mandeb, glavni smer tranzita nafte s Bliskog istoka.
Pre nekoliko godina je Kina, podstaknuta neverovatnim ekonomskim rastom, najavila svoju glavnu spoljnopolitičku inicijativu, ,,Jedan pojas – jedan put“, kombinaciju kopnenog ,,Ekonomskog puta svile” i ,,Pomorskog puta svile XXI veka”. Prema službenim podacima Kine, ,,Jedan pojas – jedan put” obuhvata veliki deo Evroazije, povezujući zemlje u razvoju, uključujući ,,nove ekonomije” i razvijene zemlje. Procenjena ekonomska vrednost projekta je 21 000 milijardi dolara.
[adsenseyu4]
Stoga se, tim vodama, sve više približavaju najrazličitije pomorske zastave. Ono što se danas tamo događa snažno podseća na biblijski vavilonski urnebes.
Naime, sve do nedavno su trgovačke rute od Indijskog okeana do Crvenog mora kontrolisane samo iz velike američke vojne baze u Kampu Lemonier, gde je oko 4000 vojnika i oficira, kao i iz francuske baze u kojoj se nalazi nekoliko nemačkih i španskih vojnih kontingenata. Na istom mestu su male vojne baze Velike Britanije i Italije. Svi oni su dugo bili nagomilani na području malog Džibutija, na samom ulazu u moreuz Bab-el-Mandeb.
Međutim, nedavno je i Japan najavio da u blizini ima svoju vojsku. Od januara prošle godine Saudijska Arabija ima sporazum s vlastima u Džibutiju, dok je u leto 2017. godine, uprkos protestima Vašingtona, Kina u istoj zemlji otvorila svoju prvu stranu vojnu bazu.
Jasno je da je za Moskvu vrlo primamljivo biti u društvu vodećih vojno-političkih aktera sveta. Štaviše, rastuće aktivnosti ruske mornarice u Crvenom moru i Indijskom okeanu je nemoguće osigurati bez oslanjanja na nove mornaričke baze.
Iako Luka Sudan nije sasvim na ulazu u moreuz Bab-el-Mandeb, visoko precizna oružja, koja ima Rusija, lako mogu kontrolisati moreuz odande. Stoga ne čudi što je Putin već dugo razmišljao o zahtevu Omara El Bašara.
Sada, verovatno, isto tako razmišlja o pozivu koji dolazi iz Srednjoafričke Republike. U srcu Afrike bi za Rusiju bilo idealno da ima vazduhoplovni domet za strateško dalekometno vazduhoplovstvo i protivpodmorne avione, bez kojih je nemoguće delovati u Indijskom okeanu.
Dakle, argumenti ,,za” postoje. Ostaje da se uporede sa onima koji su ,,protiv”. Na primer, zamenik premijera Anton Siluanov tvrdi ,,kako u trezoru nema dodatnog novca, a kada će biti – nije poznato”. Ako je tačno to što tvrdi Siluanov, rasprava je završena.
Za sada se odbrana ruskih geopolitičkih interesa u dve afričke zemlje navodno poverava plaćenicima, koje u zapadnim medijima nazivaju privatnom vojnom kompanijom Vagner.
Baš kada se pisalo o jačanju saradnje Moskve s afričkim zemljama, dopisnici zapadnih medija su ove dobro naoružane i obučene ljude nedavno uočili i u Srednjoafričkoj Republici i Sudanu. Na primer, britanski list The Times početkom januara izveštava o ruskim vojnim aktivnostima u ove dve zemlje.
,,Prema izveštajima iz Sudana, ofciri grupe Vagner su viđeni u glavnom gradu Kartumu, gde zbog protivvladinih protesta treniraju državne sigurnosne snage. Desetine kamufliranih belih muškaraca su se vozili u kamionima i posmatrali proteste protiv vlade Omara El Bašara u Kartumu. Čini se da Vladimir Putin i Kremlj ponovo izazivaju hegemoniju Zapada i u Africi deluje, u sektoru sigurnosti, jača komercijalne odnose i otključava tržišta za ruske kompanije”, ranije ovog meseca piše The Times.
Ali poruka istih novina dolazi i iz Srednjoafričke Republike, a prema onome što piše The Times, famozna vojna kompanija Vagner bi trebalo da ima nekoliko bataljona raspoređenih širom sveta.
,,Kao što se pretpostavljalo, stotine zaposlenih u kompaniji Vagner je stacionirano u Srednjoafričkoj Republici, kao i u susednom Sudanu. Prošle godine su pomogli u obuci lokalne vojske”, piše britanski list.
I za kraj, Afrika postaje značajan akter na globalnom tržištu oružja i vojne opreme. Zemlje kontinenta čine do 10% svetskog izvoza oružja. Ako su od 1990. do 1999. vojni izdaci afričkih država iznosili 6,4 milijarde dolara, zatim od 2000. do 2013 gotovo 20 milijardi dolara, kasnije rastu po stopi od 5,9% i 2014. godine je kontinent izašao na svetski vrh. Od 2005. do 2014. su rashodi za odbranu u Africi porasli za 91% i 2014. godine su iznosili 50,2 milijarde dolara.
Za afričke zemlje je Moskva glavni dobavljač naoružanja i 35% oružja afričkih zemalja dolazi iz Rusije. 2016. je oko 12% ruskog izvoza oružja završilo u Africi, koja je drugo najveće tržište za prodaju oružja, odmah nakon azijsko-pacifičke regije gde, prema Štokholmskom međunarodnom institute za mirovna istraživanja, završava dve trećine ruskog vojnog izvoza.
Za Zapad su ovakve aktivnosti Rusa u Africi postale neobične, ali da su pratili Siriju, zapadne vođe su mogle zaključiti da će morati Rusiji da ustupe mesto i na crnom kontinentu. Naravno, ove aktivnosti Moskve su, ne ulazeći u to da li se zaista radi o vojnoj kopmaniji Vagner, ,,penzionisanim” oficirima i vojnicima ruskih specijalnih snaga, službe GRU ili redovnom vojnom osoblju, veoma loše primljene od strane bivših vlasnika ,,crnog kontinenta”.
(logicno.com)
POTRAŽITE NAS I NA OVOJ MREŽI:
Webtribune vesti, by webtribune
