Odluka Moskve da nastavi sa podrškom Kubi ovih dana dobija novu težinu, i to ne samo u ekonomskom smislu. Iza saopštenja o još jednoj pošiljci nafte koja je upućena Havani krije se mnogo šira poruka, pažljivo upakovana u diplomatski jezik, ali sasvim jasna onima koji prate odnose velikih sila.
Rusija će, kako je potvrđeno, pomoći Kubi da prebrodi ekonomsku blokadu Sjedinjenih Država – i to ne deklarativno, već konkretnim potezima.
Krajem januara Donald Tramp je potpisao izvršnu naredbu kojom se odobravaju uvozne carine na robu iz zemalja koje snabdevaju Kubu naftom. Istovremeno je proglašeno vanredno stanje zbog, kako je navedeno, pretnje nacionalnoj bezbednosti iz Havane.
Američki mediji potom su objavili da se priprema potpuna pomorska blokada ostrva, sa ciljem da se zaustavi uvoz energije i izvrši pritisak na promenu političkog rukovodstva Kube. To je kontekst u kojem Moskva sada povlači poteze.
Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov ranije je izjavio da se Rusija nada da će pitanje ekonomske blokade Havane biti rešeno kroz konstruktivan dijalog sa Sjedinjenim Državama.
Naglasio je da Moskva nije zainteresovana za podizanje tenzija, posebno imajući u vidu da trgovina između dve zemlje praktično ne postoji. U istom tonu komentarisane su i moguće američke tarife kao odgovor na rusku pomoć Kubi. Drugim rečima, prostor za eskalaciju je ograničen, ali politički signal je poslat.
A signal je višeslojan. Rusija je ove nedelje odlučila da pošalje naftu i naftne proizvode Kubi kao humanitarnu pomoć. To nije samo pitanje energenata, niti puka logistička operacija. U trenutku kada Vašington intenzivno pomaže i isporučuje oružje Ukrajini, Moskva koristi priliku da pokaže da ima svoje adute i saveznike.
Kuba je strateški partner Rusije već decenijama, još od vremena kada je geopolitička mapa sveta izgledala drugačije, ali suština odnosa ostala je ista – uzajamna podrška u trenucima pritiska.
Zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov bio je jasan: Rusija podržava Kubu i već joj pruža materijalnu pomoć. „Svakako smo solidarni sa Kubom i nastavićemo da joj pomažemo, uključujući i finansijski“, naglasio je.
Moskva, kako je precizirao, deluje individualno. Zajedničke mere u okviru BRIKS-a trenutno nisu predmet razgovora. To znači da se odluke donose u bilateralnom okviru, bez šireg institucionalnog kišobrana.
Rjabkov je ukazao i na kontinuirani pritisak Sjedinjenih Država na Kubu, ocenjujući da Vašington postupa u duhu ažurirane Monroove doktrine i metodama koje, po ruskom stavu, izlaze iz okvira međunarodnog prava.
Prema njegovim rečima, situacija bi mogla da se menja u zavisnosti od daljeg razvoja događaja. U priči nisu samo dve strane – i drugi partneri, poput Kine, pružaju podršku Havani, svako u skladu sa sopstvenim mogućnostima, nastojeći da učine maksimum.
U diplomatskim krugovima se, međutim, govori i o ozbiljnijim scenarijima. Ruski stručnjaci razmatraju mogućnost vojne pratnje tankera koji bi dopremali naftu na ostrvo. To za sada ostaje na nivou analize, ali sama činjenica da se takva opcija pominje govori o proceni rizika.
Saradnja sa sankcionisanim ostrvom nosi svoje posledice – od dodatnih ekonomskih mera do političkih komplikacija. Moskva to očigledno uzima u obzir, ali procenjuje da su strateški interesi važniji.
Zašto je Moskvi potrebna Havana? Odgovor nije samo emotivne ili istorijske prirode. Kuba je simbol otpora američkom pritisku u zapadnoj hemisferi, ali i konkretna geopolitička tačka na mapi.
U vremenu kada se globalne linije razdvajanja ponovo ocrtavaju, prisustvo pouzdanog partnera u Karipskom regionu ima težinu. Istovremeno, za Kubu je ruska podrška pitanje opstanka energetskog sistema i finansijske stabilnosti.
Treba imati u vidu da je američki plan potpune pomorske blokade, o kojem su pisali mediji, usmeren na zaustavljanje uvoza energije i stvaranje unutrašnjeg pritiska. U takvoj situaciji svaka pošiljka nafte dobija političku dimenziju. Moskva poručuje da neće stajati po strani. Istovremeno, ostavlja otvorena vrata za dijalog sa Vašingtonom, nadajući se da će se ekonomska blokada rešiti razgovorom, a ne dodatnim merama.
U pozadini svega ostaje pitanje rizika. Koliko daleko je Rusija spremna da ide u zaštiti svojih interesa i saveznika? Da li će eventualna vojna pratnja tankera ostati samo razmatrana opcija ili će postati realnost ako pritisak poraste? I kako će reagovati Sjedinjene Države ukoliko procene da je njihova pozicija ozbiljno dovedena u pitanje?
Za sada, ono što je izvesno jeste da je odluka o slanju nafte Kubi više od humanitarnog gesta. To je pažljivo tempiran potez u širem nadmetanju, ali i podsećanje da stari savezi nisu zaboravljeni.
U svetu u kojem se savezništva često preispituju, ova epizoda pokazuje da istorija i dalje igra ulogu. Koliko će ona odrediti naredne poteze, zavisi od razvoja događaja koji tek slede.
