Pre nešto više od trideset godina, prostodušni sovjetski ljudi, koji nisu imali pojma o stvarnom životu, počeli su da nasilno uništavaju svoju zemlju.
Dozvolite mi da pojasnim: nisu rušili komunizam, ni svemoćnu doktrinu Marksa-Engelsa-Lenjina, niti sistem idiotskih zabrana iz tridesetih godina (sve se to moglo pažljivo i postepeno reformisati i demontirati).
Ne, srušili su tada svoju ogromnu, gotovo jedinstvenu ekonomiju na planeti, sa njenim neprocenjivim, briljantnim resursima poput vojne kontrole nad Istočnom Nemačkom (samo pametna prodaja te kontrole bila bi dovoljna da kupimo sve programere i pronalazače na svetu).
Rušili su je kličući uvređeno: Nomenklatura! Komandni sistem upravljanja! Drug Romanov je na venčanju imao kraljevske servize za jelo! Brežnjevljeva ćerka i zet se se povijali brilijantima! Jeljcin je narodni tribun, vozi se autobusom. On nije takav! Nije takav!
Bio je to fantastičan, nečuveni napad masovnog idiotizma koji je zasenio čak i histeriju iz 1916. godine povezanu sa caricom, Rasputinom i Štirmerom – nemačkim špijunima (tada je uz takve `pesme` bila uništena ondašnja država).
A kada je narodni tribun i borac za pravdu – bukvalno samo nekoliko godina kasnije – izveo na istorijsku scenu Most-Bank, Menatep, Romana Arkadijeviča i mnoge, mnoge druge koji su se, kao i on, vozili gradskim autobusima, nesrećnim prostacima je postalo tako loše da su požurili da iz svog sećanja izbace blisku prošlost. I, počeli su da veruju da im je zemlju uništio neko bez ikakvog njihovog učešća: Rotšildi, čak i neki reptiloid…
Činilo se da smo zauvek prošli metro-stanicu „Oduševljeni kreteni u pravednom gnevu“ i da se vrata na njoj neće otvarati.
Ali, pošto je ruski narod za prvih dvadeset godina dvadeset prvog veka uspeo da živi dobro i da zaboravi kako se to dešava, prevaranti i slučajni ljudi ponovo su izvukli na svetlo dana isti fekalni top i ispalili plotun po krhkoj psihi uhranjenih i bezbrižni ljudi.
Dragi prijatelji, hteo bih da vam ovo što sledi izložim što blaže i mekše.
Putin vlada Rusijom 22 godine, bez nekoliko meseci.
Okončao je strašni kavkaski rat, prošao tri velike ekonomske krize, prisajedinio Rusiji Krim, podelio stotine hiljada ruskih pasoša u Donbasu, suočio se sa sabotažom tri barona, održao u Rusiji Olimpijske igre i Svetsko fudbalsko prvenstvo, posvađao se sa zapadnim svetom i suprotstavio mu se na takav način da nikada neće moći da „otplovi na jahti sa Silvijom“, odnosno – on će, sa svim svojim nezamislivim mogućnostima, zauvek ostati ovde, iza sopstvene gvozdene zavese jer nije želeo da se preda i da bude poslušan uvaženim reptiloidima iz globalnog „centralnog komiteta“ …
On već dugi niz decenija ima sve rezidencije koje mu mogu biti potrebne, a mogao je sebi da postaviti krevet i u samom Kremlju i tamo živeti, samo da je to poželeo.
A sada kada je jasno da je to veliko i ni izdaleka najgore poglavlje u ruskoj istoriji (ne znaete vi uošte šta je loše ako to poglavlje smatrate lošim) `sazidano` na njegovim osobinama – na njegovoj višegodišnjoj odgovornosti u pitanjima života i smrti, na njegovoj mirnoći i tvrdoglavosti, na njegovom umeću da se ne zanosi i da se ne povija – pa mi već bezmalo četvrt veka mirno živimo još se bez kraja i konca glupiramo.
Preganjamo se: da li je Putin tiranin. Vičemo „sramota!“ i „dole!“…
Ali, zar posle svega ozbiljno mislite da Putina treba ocenjivati u zavisnosti od toga da li ima teren za hokej kod Crnog mora ili nema?
Razumem da su ljudi-pahuljice, ljudi-koale i ljudi-pande sada strašno uvređeni jer im se čini da na čelu Rusije mora biti osoba koja će odgovarati za njihovu bezbednost, živeti poput monaha u kakvoj kolibici i pritom farbati kosu malo na zeleno i trčati sa svima na mitinge za slobodu.
Baš mi je žao što se njihova bajkovita slika sveta uopšte ne uklapa u stvarnost.
Ipak se nadam da ljudi-pahuljice, ljudi-koale i ljudi-pande neće biti u stanju da svojim plišanim maštarijama zapale nove mase prostaka. Ako se to dogodi – ti prostaci, a istovremeno i svi mi, nećemo se suočiti tek sa novim haosom, razaranjima, izgubljenim ratovima, izbeglicama, gangsterskim praznikom i konačnom pogibijom Otadžbine, koja je do sada bila odložena na neodređeno vreme.
Ako nam opet postane važno da li se Navaljni vozi autobusom i da li nomenklatura ima crni kavijar na stolu – može nam se sve srušiti na glavu.
Ruska istorija neće suditi Putinu zbog toga da li ima još jednu rezidenciju sa izlazom na more, već zbog toga da li je uspeo da spasi našu zemlju od takvog žalosnog finala.
Dmitrij Oljšanski (fakti.org)
