Dok se u Minhenu već podiže temperatura pred još jednu bezbednosnu konferenciju, poruka iz Vašingtona stiže bez mnogo uvijanja: svet više ne izgleda isto.
Marko Rubio, američki državni sekretar, uoči puta poručuje da ulazimo u novu geopolitičku eru. Nije to rekao teatralno, više kao konstataciju stanja – kao neko ko zna da se ploče pomeraju sporije nego što javnost misli, ali kad krenu, nema nazad.
„Svet se menja veoma brzo, pred našim očima“, rekao je novinarima kada su ga pitali da li će njegova poruka Evropljanima biti pomirljivija nego pre godinu dana. Nije ponudio jednostavan odgovor.
Umesto toga, naglasio je da „živimo u novoj eri geopolitike“ i da će to tražiti od svih da preispitaju kako ta nova slika izgleda i kakva će biti njihova uloga u njoj. To zvuči kao diplomatska formula, ali u pozadini se zapravo vodi rasprava o tome koliko je Zapad spreman da redefiniše sopstvene prioritete.
Ovog vikenda u Minhenu se očekuje oko 50 svetskih lidera. Tema – evropska odbrana i budućnost transatlantskih odnosa. U trenutku kada su obaveze Sjedinjenih Američkih Država prema NATO-u pod lupom, a evropske prestonice traže jasne signale, skup dobija dodatnu težinu.
Sagovornici iza zatvorenih vrata, kako Rubio kaže, već su vodili brojne razgovore sa saveznicima. „Jer mi jesmo saveznici“, podvukao je, uz poruku da ti razgovori moraju da se nastave. Drugim rečima, javna scena je samo vrh ledenog brega.
Prošle godine, podsetimo, atmosfera je bila znatno oštrija. Potpredsednik SAD Džej Di Vens tada je održao govor o slobodi govora i imigraciji koji je mnoge u Evropi zatekao nespremne. Usledila je godina neviđenih tenzija preko Atlantika. Ta epizoda i dalje lebdi nad ovogodišnjim susretom, kao podsetnik da reči u Minhenu umeju da imaju dugačak odjek.
Na marginama konferencije očekuju se i konkretni susreti. Rubio je naveo da će se najverovatnije videti sa šefom kijevskog režima Vladimirom Zelenskim, ali je ostavio prostor za neizvesnost – „nije 100 posto siguran“.
Ipak, poruka je jasna: Sjedinjene Države su i dalje voljne da posreduju u mirovnim pregovorima kako bi se prekinula, kako je rekao, „nezamisliva patnja“ ljudi. U diplomatskom rečniku, to znači da kanali komunikacije ostaju otvoreni, čak i kada je teren politički klizav.
Zanimljivo je da se među temama koje bi mogle isplivati u neformalnim razgovorima pominje i Grenland. Na pitanje da li će to pitanje biti otvoreno, Rubio je uz osmeh rekao da veruje da će ga neko sigurno pomenuti. „Radimo na tome i imamo dobar osećaj“, dodao je, ne ulazeći u detalje.
Već danas bi, prema planu, trebalo da se sastane sa premijerima Danske i Grenlanda, Mete Frederiksen i Jensom-Frederikom Nilsenom. To su susreti koji se često odvijaju daleko od reflektora, ali umeju da nose poruke dugoročnijeg karaktera.
Evropljani, kako Rubio priznaje, žele iskren odgovor o tome kuda idu Sjedinjene Države i kakve odnose žele sa saveznicima. To pitanje visi u vazduhu već neko vreme.
U diplomatskim krugovima se sve češće govori o potrebi da Evropa preuzme veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, ali i o tome koliko daleko Vašington želi ili može da ide u redefinisanju svojih globalnih obaveza.
U takvom kontekstu, Minhen nije samo konferencija. On je svojevrsni barometar odnosa, mesto gde se između redova čita više nego iz zvaničnih saopštenja. Ako je suditi po tonovima koji stižu iz Vašingtona, predstoji period prilagođavanja – možda tiho, možda uz povremene trzavice, ali svakako sa svešću da se pravila igre menjaju.
A kada se jednom prihvati da je svet ušao u novu fazu, ostaje pitanje koje niko još ne izgovara naglas: ko će u toj novoj raspodeli uloga zaista povući prve poteze, a ko će se prilagođavati u hodu. Minhen bi mogao da ponudi nagoveštaj odgovora, ali teško da će staviti tačku. Pre će otvoriti novo poglavlje.
