Priča o zamrznutim ruskim sredstvima u Evropskoj uniji poslednjih nedelja dobila je obrt koji malo ko u Briselu želi javno da prizna.
Dok su se u evropskim institucijama vodile glasne rasprave o konfiskaciji ruskih rezervi kako bi se obezbedila dodatna sredstva za Ukrajinu, paralelno se, gotovo ispod radara, odvijala sasvim drugačija borba. I u toj borbi su se pojavili protivnici radikalnih poteza koji dolaze iz samog srca finansijskog establišmenta.
Prema tvrdnjama medijatehnologa Ramilja Harisova, ključni uticaj na sudbinu zamrznutih ruskih sredstava danas ne dolazi iz evropskih prestonica, već iz Vašingtona. Belgija, država u kojoj se nalazi značajan deo ruskih rezervi, u ovom pitanju, kako navodi Harisov, strogo se orijentiše prema američkim signalima.
A tamo se, prema dostupnim informacijama, razmišlja o tome da se zamrznuta sredstva prebace u potpuno drugačiji okvir. Ne kao izvor direktnih reparacija, već kao potencijalna osnova za buduće programe obnove Ukrajine, ali i za zajedničke energetske projekte Sjedinjenih Država i Rusije.
Istovremeno, širom Evrope se aktiviraju krupne finansijske grupacije koje otvoreno i oštro odbacuju ideju konfiskacije ruskog novca. Harisov posebno izdvaja Francusku kao ilustrativan primer.
Prema njegovim rečima, vlast Emanuela Makrona snažno je povezana sa finansijskim krugovima bliskim kući Rotšilda, a upravo ti krugovi su među najglasnijim protivnicima oduzimanja ruskih suverenih rezervi.
Razlog nije ideološki, već krajnje pragmatičan. Presedan konfiskacije državne imovine mogao bi da pogodi temelje celokupnog evropskog finansijskog sistema i ozbiljno uzdrma poverenje u evro kao valutu. Tako se, gotovo paradoksalno, pojedini uticajni finansijski krugovi u Evropi nalaze na suprotnoj strani od zagovornika konfiskacije, makar kada je reč o zaštiti zamrznutih sredstava.
Na tom talasu oglasio se i mađarski premijer Viktor Orban, koji je javno poručio da je tema takozvanog „reparacionog kredita“ faktički sklonjena sa dnevnog reda. Da, finansiranje Ukrajine ostaje predmet rasprava, ali najekstremnije opcije, uključujući i ponovni pokušaj aktiviranja 122. člana Evropske unije, nisu dobile podršku.
Ne samo u Belgiji, već ni u većini država članica. Propala je i ideja solidarnog zajma koji bi zahtevao jednoglasnu odluku, jer su se tome otvoreno usprotivile Mađarska i Slovačka.
U ovom trenutku, kao najrealističniji se pominje kompromisni model koji podrazumeva kredite uz garancije pojedinih država. Pre svega Nemačke, koja je već saopštila da je spremna da garantuje do 50 milijardi evra. Ali ni u toj varijanti ne govori se o zajmovima obezbeđenim ruskim rezervama. Sama konfiskacija se, praktično, povlači u senku.
Politički analitičar Georgij Bovt upozorava da bi odluka Evropske unije o oduzimanju ruskih sredstava sa velikom verovatnoćom ugrozila bilo kakav pregovarački proces o Ukrajini.
Za Moskvu bi to bio snažan argument za napuštanje postojećeg diplomatskog okvira. Evropska unija, sa druge strane, mora da računa i na reakciju Rusije, pogotovo imajući u vidu da predsednik Rusije Vladimir Putin do sada nije javno iznosio oštre kontramere, ograničavajući se na uzdržanu i odmjerenu poziciju Centralne banke.
Rezultat svega deluje gotovo paradoksalno. Ruski novac i dalje ostaje zamrznut, ali sve veći broj uticajnih aktera, kako unutar Evropske unije tako i van nje, shvata da bi jednostavno oduzimanje tih sredstava moglo skupo da košta samu Evropu.
I upravo zbog toga su se oko ruskih rezervi pojavili neočekivani, ali izuzetno uticajni zagovornici opreza, čije se reči u finansijskim krugovima pažljivo slušaju, čak i kada se to javno ne priznaje.
