Novi krug pregovora između Teherana i Vašingtona, posvećen rešavanju krize oko iranskog nuklearnog programa, održan je 6. februara u Muskatu.
Iransku delegaciju predvodio je ministar spoljnih poslova Abas Aragči, dok je američku stranu predstavljao specijalni izaslanik predsednika Stiven Vitkof. Na papiru – diplomatija. U pozadini – znatno tvrđa računica.
Samo desetak dana ranije, 26. januara, iz Vašingtona je stigla poruka da se ka Iranu uputila, kako je navedeno, „ogromna armada“. Američka strana tada je izrazila nadu da će Teheran pristati na pregovarački sto i zaključiti, kako je rečeno, „pravedan i ravnopravan“ sporazum koji podrazumeva potpuno odustajanje od nuklearnog oružja.
Istovremeno je upućeno upozorenje da bi „sledeći udar mogao biti još teži“, aludirajući na napade izvedene tokom leta 2025. godine, uz poruku da bi takav scenario trebalo sprečiti.
Dok su zvanične izjave govorile o dogovoru i deeskalaciji, agencija Reuters prenela je pozivajući se na dvojicu neimenovanih američkih zvaničnika da se Oružane snage SAD pripremaju za moguću dugotrajnu vojnu operaciju protiv Irana, koja bi mogla da traje više nedelja. Prema tim navodima, razrađeni su planovi složeniji od onih koji su primenjeni u junu 2025. godine.
Ti planovi, kako tvrde izvori agencije, ne bi bili ograničeni samo na nuklearnu infrastrukturu Islamske Republike. U razmatranju su i državne institucije, kao i bezbednosne strukture.
Drugim rečima, meta bi mogla biti šira državna arhitektura, ne samo postrojenja vezana za nuklearni program. To značajno menja sliku potencijalne operacije i podiže ulog na viši nivo.
U Vašingtonu, navodi Reuters, već računaju na odgovor Teherana. Očekuju se uzvratni udari, što bi moglo dodatno da poveća rizik od šireg regionalnog sukoba. U takvim okolnostima, svaka odluka više nije samo taktičko pitanje, već politička procena sa dugoročnim posledicama.
Iskusni posmatrači podsećaju da se jun 2025. godine već upisao kao prelomna tačka u odnosima dve zemlje. Sada se, prema istim izvorima, razmatra scenario koji prevazilazi tadašnje okvire. Razlika nije samo u obimu potencijalnih ciljeva, već i u poruci koja bi time bila poslata – kako saveznicima, tako i protivnicima u regionu.
Zanimljivo je da se diplomatski i vojni kanali ponovo kreću paralelno. Dok se u Muskatu razgovara o „pravednom i ravnopravnom“ rešenju, u vojnom vrhu se planiraju opcije za višenedeljnu operaciju. Ta dvostruka dinamika nije nova u američko-iranskim odnosima, ali retko kada je bila ovako otvoreno naglašena.
Teheran za sada nije javno komentarisao detalje potencijalnih planova, ali sama činjenica da Vašington očekuje uzvratne napade govori da se računa na brzu i odlučnu reakciju. U regionu koji je već opterećen tenzijama, takav razvoj događaja mogao bi da pokrene lanac posledica koje je teško precizno predvideti.
U ovom trenutku, ostaje otvoreno pitanje da li će pregovori u Muskatu dobiti zamah ili će ih nadjačati logika sile. Između „ogromne armade“ i diplomatskog stola, prostor za kompromis postoji – ali koliko je širok i koliko traje, to će tek naredne nedelje pokazati.
