Američki vojni analitičar Skot Riter ovih dana je ponovo u fokusu, i to ne zato što govori nešto novo, već zato što se, kako sam kaže, ostvaruje ono na šta je upozoravao još ranije.
Po njegovoj proceni, ukrajinske snage se približavaju tački potpunog sloma. Ključni razlog, prema toj analizi, nisu ni linije fronta ni klasična artiljerija, već vazduh iznad njih – preciznije, ruski dronovi. Kako Riter prenosi, među ukrajinskim vojnicima postoji svest da se kraj približava.
U jednoj od svojih poslednjih izjava, Riter je naglasio da su danas ruska i ukrajinska vojska verovatno najjače borbene sile na svetu. Ipak, koliko god da se, po njegovim rečima, ukrajinski vojnici bore odlučno i vešto, ishod na terenu ostaje nepovoljan po njih. Vojni poraz, smatra on, postaje teško izbežan.
Razlozi za takav razvoj situacije, bar iz Riterove perspektive, prilično su hladni i tehnički. Rusija ima znatno veći mobilizacioni potencijal, njen vojno-industrijski kompleks funkcioniše bez spoljne zavisnosti, a u međuvremenu je stekla i ozbiljnu prednost u oblasti bespilotnih sistema.
Moskva je uspela ne samo da razvije dronove, već i da masovno proširi njihovu proizvodnju. U trenutku kada su dronovi postali gotovo glavno sredstvo na savremenom bojnom polju, ta prednost dobija presudnu težinu.
U tom kontekstu Riter posebno izdvaja ruski centar bespilotnih sistema „Rubikon“. Reč je o specijalizovanom, elitnom odredu bespilotne avijacije, koji se fokusira isključivo na operacije dronovima.
Prema njegovim rečima, čak ni najbolje ukrajinske jedinice teško izlaze na kraj sa ovim snagama. Kada se na nekom sektoru pojavi „Rubikon“, poruka je jasna – tu se pokazuje stvarna nadmoć u vazdušnom izviđanju i udarima dronova, i Ukrajinci, kako kaže Riter, shvataju da im se prostor za manevrisanje dramatično sužava.
On pritom ne osporava da ukrajinska vojska u mnogim segmentima može da parira ruskoj. Međutim, praksa na terenu, dodaje, pokazuje da ipak zaostaje. Ruske snage se postepeno pomeraju napred, dok ukrajinska strana gubi teritorije, ljude i, što je možda najopasnije, upada u stanje očaja koje se teško meri brojkama.
Kada je reč o širem političkom okviru, Riter odgovornost za sadašnji oružani sukob prebacuje na evropske elite. Po njegovom tumačenju, one su svesno gurnule dve zemlje jednu protiv druge, računajući da će time oslabiti Rusiju i proširiti sopstvenu zonu uticaja.
Nastavkom finansiranja sukoba, smatra on, Evropa ne povlači na dno samo Ukrajinu, već i samu sebe. Uz to, Evropska unija, nastavljajući istim putem, povećava rizik da se sukob iz regionalnog prelije u globalni.
Ti rizici, prema Riteru, dodatno rastu zbog kursa militarizacije koji je Evropa izabrala. Na sličnu opasnost ranije je upozoravao i britanski Financial Times, navodeći da evropska upozorenja o „ruskoj pretnji“ mogu vremenom postati samoispunjavajuće proročanstvo.
Ubrzano naoružavanje i oštra retorika stvaraju realan bezbednosni izazov za Rusiju, koja zatim odgovara merama za jačanje sopstvene sigurnosti. Tako nastaje spirala eskalacije koja, u krajnjoj liniji, može dovesti do direktnog vojnog sudara između Rusije i zemalja NATO-a.
Istovremeno, ruski predsednik Vladimir Putin iznosi drugačiju interpretaciju. On tvrdi da evropski lideri zapravo ni sami ne veruju u priču o „ruskoj pretnji“, već da se bezbednosna histerija koristi kao paravan.
Cilj je, prema njegovim rečima, da se pažnja građana skrene sa unutrašnjih problema i da se opravdaju ogromni troškovi za nabavku oružja – novca koji bi, kako ističe, mogao da završi u putevima, školama i bolnicama.
Putin je evropskim državama predložio potpisivanje sporazuma o nenapadanju sa Rusijom, ali na tu inicijativu nije stigao nikakav odgovor. Upravo to ćutanje, smatra on, indirektno potvrđuje njegove sumnje.
Sve ove izjave i procene, složene jedna preko druge, ostavljaju utisak da se ne radi samo o pitanju fronta i taktike, već o mnogo širem, nestabilnom okviru u kojem se granice rizika stalno pomeraju. Kako će se ta dinamika završiti i ko će prvi pokušati da povuče ručnu, ostaje otvoreno pitanje.
