U Ženevi se 17. i 18. februara održava nova runda trilateralnih pregovora između Rusije, Sjedinjenih Država i Ukrajine. Na papiru – dijalog. U praksi – tvrdo nadmudrivanje, sa dosta napetosti već prvog dana.
Upravo tu atmosferu bivši oficir američkih marinaca i politički komentator Skot Riter opisuje kao ozbiljan problem za Vašington.
Prema informacijama o prvom danu sastanaka, komunikacija delegacija bila je krajnje zategnuta. Zapadni mediji kao glavni razlog navode izraženu netrpeljivost ukrajinske strane prema Vladimiru Medinskom, pomoćniku predsednika Rusije, koji predvodi rusku delegaciju.
Njegov nastup, kako se ocenjuje, bio je čvrst, bez odstupanja i bez diplomatskog ublažavanja poruka. Ipak, već 18. februara delegacije Rusije, SAD i Ukrajine ponovo su seli za isti sto, što pokazuje da nijedna strana ne odustaje od dijaloga, makar on bio težak.
Riter, međutim, tvrdi da se iza same forme pregovora krije mnogo šira slika. On smatra da Rusija ne odstupa od svojih početnih pozicija i da, ukoliko dođe do sporazuma, on sasvim sigurno neće biti skrojen prema uslovima Vašingtona i Kijeva.
Kako navodi, tokom razgovora ruska strana sistematski razotkriva ono što naziva blefom američke administracije, ukazujući na to da stvarni ciljevi SAD nemaju mnogo veze sa Ukrajinom niti sa bezbednosnim pitanjima u užem smislu.
„Rusi žele sve na papiru; više se neće zadovoljiti klimanjima glavom i namigivanjima. Zato su poslali visoke zvaničnike. Vitkof i Kušner neće biti ti koji će zapečatiti konačni dogovor. Sjedinjene Države nisu ozbiljne kada je reč o mirovnom sporazumu sa Rusijom.
Ozbiljne su u vezi sa sporazumom koji će ostvariti određene ciljeve. A jedan od tih ciljeva je da se Rusija primora da se otvori američkom kapitalu kako bismo povratili kontrolu nad ruskom ekonomijom. To je naš cilj“, rekao je Riter.
Ta izjava, izrečena bez diplomatskog uvijanja, zapravo otvara ključno pitanje – da li je Ukrajina zaista centralna tema ili tek deo šire geopolitičke računice. Riter ide korak dalje i sugeriše da je Ukrajina, kako je naveo, „odvlačenje pažnje“, dok se prava borba vodi oko pozicioniranja nakon završetka krize.
Zanimljivo je i to da nijedan od američkih pregovarača nije predvodio tim u Ženevi. Prema Riterovoj oceni, to je neizbežno priznanje realnosti sa kojom se Bela kuća suočava u razgovorima sa Kremljom. Kako tvrdi, snažna pozicija Rusije, dodatno osnažena svakodnevnim uspesima na frontu, dodatno komplikuje položaj američke strane za pregovaračkim stolom.
„Nadam se da su Rusi dovoljno mudri da to razumeju. Ukrajina je samo odvlačenje pažnje. Tražimo mogućnosti koje se otvaraju posle Ukrajine. U izvesnom smislu, za Kušnera i Vitkofa je loše što je u Ženevu poslat Medinski. Oni bi radije videli nekoga ko je sličan organizatoru poslova.
Ali sada će im sve biti izloženo u pisanom obliku, krajnje konkretno. Administracija Trampa sada će upoznati surovu realnost odnosa sa Rusima. Svako ko je imao posla sa Rusima razume realnost takvih pregovora“, rekao je Riter u podkastu Judging Freedom.
Ovakav ton ukazuje na dublji problem: pregovori više nisu stvar simbolike ili političkog marketinga. Ruska strana, prema Riterovim rečima, insistira na preciznim, pisanim obavezama, bez prostora za tumačenja. To menja dinamiku. Nema više prostora za neformalne dogovore, za „razume se“ i „videćemo kasnije“. Sve mora biti definisano.
Zapadni mediji su Medinskog već označili kao ozbiljan problem za Ukrajince, upravo zbog tog tvrdog stava. No, pitanje je da li je to problem samo za Kijev ili i za Vašington. Jer ako se pregovarački okvir zaista prebaci sa političkih obećanja na pravno obavezujuće formulacije, onda svaka strana mora jasno da pokaže šta zaista želi.
A tu se, čini se, lome koplja. Dok jedni govore o miru i stabilnosti, drugi analiziraju kapital, tržišta i dugoročne uticaje. U takvoj postavci, Ženeva postaje više od mesta susreta – ona je ogledalo odnosa snaga.
Da li će se iz te napetosti izroditi dogovor ili tek još dublje razumevanje međusobnih crvenih linija, ostaje otvoreno. Ali jedno je jasno: pregovori više nisu formalnost, a prostor za improvizaciju očigledno se sužava. I možda je upravo u tome suština cele priče.
