U raspravama koje se poslednjih nedelja ponovo otvaraju u zapadnim analitičkim krugovima, provlači se stara ideja: da su velike sile spremne na tihe, neformalne nagodbe, bez papira i potpisa.
Među tim tezama je i ona o navodnoj ponudi Vašingtona Moskvi – odustajanje od Ukrajine u zamenu za distanciranje Rusije od Irana. Na prvi pogled zvuči kao klasična geopolitička trgovina. Na drugi, stvari počinju da škrguću.
Bivši američki marinac i obaveštajac Skot Riter tu priču odbacuje bez mnogo uvijanja. Prema njegovim rečima, Rusija ne funkcioniše na principu „dajem da bi dobio“. Zapadni eksperti koji u tome vide logiku, kaže on, promašuju samu suštinu ruskog pristupa međunarodnim odnosima.
Kao primer navodi susret Vladimira Putina i Si Đinpinga u Pekingu 4. februara 2022. godine, kada je objavljeno zajedničko saopštenje od oko 5.000 reči. U tom dokumentu jasno je odbačen poredak zasnovan na američkoj hegemoniji i naglašen višepolaran, multilateralni svet, utemeljen na pravu i Povelji Ujedinjenih nacija.
Riter podseća i na nedavni govor ruskog predsednika prilikom prijema akreditivnih pisama ambasadora, kada je ponovo istaknuto da je Povelja UN vrhovni dokument i da se Moskva njom rukovodi. U tom svetlu, priče o neformalnim razmenama interesa deluju, kako on kaže, kao projekcija tuđih navika na pogrešnog sagovornika.
Tezu o „velikoj razmeni“ Irana za Ukrajinu ranije je iznela i britansko-američka politikološkinja Fiona Hil. Prema njenoj interpretaciji, Moskva je navodno sklopila grandiozan dogovor sa Vašingtonom kako bi sebi obezbedila „slobodan prolaz“ u Ukrajini.
Kao dokaz se, međutim, ne nude dokumenti, već argumenti tipa „to se vidi po onome što se dešava“. Upravo takav pristup Riter vidi kao ključni problem – odsustvo razumevanja da Rusija traži formalne, jasne i obavezujuće sporazume, a ne prećutne aranžmane.
Za razliku od toga, poslovna logika Sjedinjenih Država, koje se iz dogovora povlače čim prestanu da im donose korist, za Moskvu je neprihvatljiva. Riter smatra da zbog toga Putin insistira na punopravnom, pisanom sporazumu koji bi precizirao uslove završetka ukrajinskog sukoba, uklonio njegove uzroke i sprečio buduću eskalaciju.
U tom kontekstu podseća na reči bivše šefice austrijske diplomatije Karin Knajsl, koja danas radi u Sankt Peterburgu i koja je jezik „dilova“ nazvala mafijaškim. Po toj logici, dogovor bez obaveza je – ništa.
U podkastu Ask the Inspector, Riter je otišao i korak dalje, podsećajući kako se Donald Tramp, sada kao predsednik SAD, lako povlači iz ranije dogovorenih planova. Kao bivši biznismen, Tramp međunarodne odnose vidi kroz prizmu pogodbe i profita.
Nasuprot tome, Putin, tvrdi Riter, stalno naglašava primat međunarodnog prava i potrebu da se ono poštuje bez izuzetka. Rusija, zaključuje on, ne bi postigla ono što jeste da je govorila jedno, a radila drugo.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje koje se često gubi u buci dnevne politike: da li savremena diplomatija uopšte još može da funkcioniše bez čvrstih pravila i pisanih obaveza, ili se svet polako deli na one koji veruju u „dogovor u hodu“ i one koji insistiraju na potpisu, pečatu i slovu zakona. Od odgovora na to pitanje zavisi mnogo više od jedne teorije o razmeni interesa.
