Rio Tinto je tokom svojih brojnih rudarskih operacija širom sveta iza sebe ostavljao potpunu ekološku katastrofu i pustoš. Da li takva tragična sudbina čeka i Srbiju?
Gotovo istovremeno dok je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) organizovala 5. i 6. maja ove godine naučnu raspravu na temu: „Projekat Jadar – šta je poznato?”, u kolevci Rio Tinta, u Australiji, dva ozbiljna državna foruma raspravljala su o dva nezamislivo sramna skandala Ria Tinta.
Iako živimo u vreme tehnologija zahvaljujući kojima više ništa ne može ostati skriveno – niko od uvaženih govornika i govornikinja, koje smo imali prilike da čujemo za govornicom Akademije, ne reče ništa pobliže o Hanibalu koji je stigao ante portas Srbije.
Reč skandal je obična, elegantno impotentna reč, kojom se prilično klinički opisuje ono što je u stvari ekološka katastrofa neopisivih razmera, koju Rio Tinto ostavlja za sobom u kontekstu svojih belosvetskih operacija. Postoji, međutim, gruba, prosta srpska reč koja mnogo bolje opisuje tu vrstu delovanja ove svetski poznate englesko-australijske kompanije, a to je – svinjarija.
Dakle, ova dva tekuća australijska skandala, direktno izazvana poslovanjem Ria Tinta, u stvari su apsolutne i kompletne svinjarije, zastrašujuće i jezive, zbog obima bezobirnosti ove kompanije, njene beskrupulozne i besomučne borbe s golorukim nesrećnicima kojima je sudbina dodelila ulogu da se zadese na putu ka profitu koji je ona rešila da ostvari milom ili silom. Uglavnom i uvek – u slučaju Ria Tinta – silom.
Sramotna priča
Gotovo stidljivo je u srpskoj javnosti, tu i tamo, pomenuto da je Rio Tinto prošle godine uništio u svojim rudarskim operacijama pećine australijskim Aboridžinima. Ono što nije poznato u vezi s uništenjem tih pećina je sledeće:
Aboridžinske pećine u klisuri Jukan u zapadnoj Australiji stare su 46.000 godina. Ovo nije štamparska greška. Prevedeno na arheološki jezik, to znači da pećine potiču iz ledenog doba. Ali to nije sve – te pećine bile su u kontinuumu nastanjene Aboridžinima 46.000 godina i verovatno predstavljaju jedini takav primer neprekinute ljudske habitacije u svetu. Ove pećine nikako nisu „tamo neke pećine nekih Aboridžina u Australiji” – one su, van svake sumnje, neprocenjiva svetska kulturna baština.
Ceo normalan svet bio je zaprepašćen, potpuno je zanemeo pred mučnom i nepopravljivom istinitošću ovog događaja. Zgroženi su bili čak i akcionari kompanije Rio Tinto, pa su zatražili da se pokrene istraga, a odgovorni odstrane iz kompanije. Specijalni komitet oformljen je na zahtev australijskog Senata da istraži ovaj događaj.
Gospodin Voren Enč (Warren Entch), koji je predsedavao komitetom, pripremio je privremeni izveštaj koji je naslovljen „Nikada više” u kome doslovno piše i ovo: „Nikada više ne smemo dozvoliti destrukciju i vandalizam kulturne baštine koji su se dogodili u klisuri Jukan – nikada više!” Konačni izveštaj o ovoj svinjariji još nije završen, a poznavajući moduse operandi Ria Tinta – proći će još mnogo vremena pre nego što ova tragedija dobije epilog.
U trenutku ove epizode strave i užasa na čelu ovog projekta kompanije Rio Tinto, kao njen izvršni direktor, bio je Žan-Sebastijen Žak, Francuz s impresivnom biografijom, koga je Harvard Business Review proglasio za jednog od najboljih izvršnih direktora u svetu. Oženjen je čovek.
Na internetu se mogu naći njegove fotografije i biografija. Ne deluje kao neko ko će uprkos tome što je znao o kakvim se pećinama radi – detonirati iste. U privremenom izveštaju australijskog parlamenta piše da su odgovorni bili potpuno upoznati sa značajem ovih pećina, ali da su ipak odlučili da ih raznesu.
Gospodin Žan-Sebastijen Žak, obrazovan na prestižnom Ecole Centrale Paris, čovek čija godišnja plata iznosi sedam miliona funti, nije ni trepnuo – ni on, a ni ostala svita njegovih vernih podanika, koja je teška srca, pod upornim zahtevima javnosti i akcionara morala biti izmeštena iz svojih fotelja i to: Kris Sejlsberi (Chris Sailsbury), Sajmon Niven (Simon Niven) kao i dva člana borda Sajmon Tompson (Simon Thompson) i Majkl Lestrandž (Michael L’Estrange). Ispisujem ova strana imena da se Srbija na vreme upozna s njima, u sujevernom strahu da bi oni ili neki njihovi istomišljenici i sledbenici mogli jednog jutra osvanuti u srpskom nesrećnom Jadru.
Ova sramotna priča obišla je zemaljsku kuglu i nema sumnje da će ime ove kompanije zauvek ostati sinonim za ono najgore, najbeskrupuloznije i najpohlepnije u korporativnom svetu. Što se tiče Ecole Centrale Paris, koju su, između ostalih, pohađali Gustav Ajfel, projektant Ajfelovog tornja u Parizu, Andre Mišlen, osnivač Mišlena i Armon Pežo, tvorac Pežoa – ona će možda morati da iskoristi svoj uticaj u virtuelnom svetu da s liste svojih čuvenih đaka na sajtu Vikipedije, makar privremeno, ukloni ime Žana-Sebastijena Žaka.
Ali to nije jedina aktuelna priča o Riu Tintu u Australiji.
Slučaj Bugenvil
Rio Tinto je 45 godina eksploatisao bakar i zlato iz rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji. Rudnik je napustio 2016. godine i za sobom ostavio milijardu tona toksičnog rudnog otpada. Panguna je bio jedan od najvećih svetskih rudnika bakra i zlata, a 1989. godine je lokalno stanovništvo podiglo pobunu protiv njegove uprave. Usledio je krvavi desetogodišnji građanski rat, u kome je Rio Tinto, pričalo se, pomagao korumpiranu stranu.
Rio Tinto je na Bugenvilu za sobom ostavio totalnu ekološku katastrofu, zatrovanu životnu sredinu, bolesno i siromašno stanovništvo, decu sa čirevima po koži koji ne zarastaju jer su zemljište, voda i vazduh zatrovani bakrom. Nesrećni stanovnici Bugenvila pokušali su da pred sudovima u Americi traže naknadu štete za užase koji su pretrpeli i još uvek trpe oni i njihova deca. Spor s Rio Tintom u Americi trajao je deset godina. Posle deset godina, američki sudovi su se oglasili nenadležnim. Rio Tinto odbio je da isplati i jedan cent odštete u ovom sporu.
Trenutno se pred australijskom vladom nalazi zahtev koji je podnelo 156 stanovnika ostrva Bugenvil za povredu njihovih ljudskih prava. Pre incidenta s uništenjem aboridžinskih pećina, Rio Tinto je uložio svu svoju kreativnost i mnogo novca da dokaže da nije odgovoran za Bugenvil, ni za otrovane reke i zemljište, ni za milijarde tona toksičnog otpada, ni za decu punu čireva ni za bolesno stanovništvo.
Više od deset godina takvog herojskog napora Ria Tinta nije za potcenjivanje. Možda bi neko pomislio da bi jedna takva svetska kompanija koja ostvaruje basnoslovne profite odvojila nekakva pristojna sredstva za kompenzaciju stanovnicima ovog ostrva. Svako normalan bi to učinio, ali Rio Tinto ne bi nikad, osim ako ne bude prisiljen, naravno pod pritiskom australijske vlade koja se umešala u ovaj proces posle sramote s detonacijom pećina.
Dok je malobrojna srpska javnost imala prilike da sluša govornike i govornikinje u SANU koji su nas većinom uveravali da je sve pod kontrolom, da će sve teći po zakonu (koji je nedavno izmenjen tako da još bolje štiti interese Ria Tinta), pod budnim okom raznih neelokventnih i nedorečenih eksperata iz raznih oblasti, i dok su nam ministarke poručivale da nikako ne možemo propustiti ovako profitabilnu priliku i da „još ništa nije potpisano”, nismo mogli da se otmemo utisku da bi ceo skup ipak imao malo drugačiji ton da nam je samo rečeno s kim ćemo imati posla u Jadru.
Ovaj članak bi mogao da bude i mnogo duži da je za cilj imao da obznani sve podatke o sramnoj istoriji poslovanja Ria Tinta s represivnim režimima, od kojih je svakako vredna pomena i činjenica da je kompanija Rio Tinto radila za fašistički Frankov režim u Španiji, kao i da je za vreme Drugog svetskog rata održavala prisne odnose s Musolinijem i dobavljala gvozdenu rudu za ratnu proizvodnju nacističke Nemačke. Nije beznačajno ni to što je takva kompanija danas došla da eksploatiše zemlju koja je posle rata vešala svoje glumce zbog toga što su u pozorištima igrali pred okupatorom.
***
I da na kraju sve stavimo u kontekst naše veoma aktuelne sadašnjice – u kontekst naše domaće svinjarije koja se tiče izmena Zakona o parničnom postupku, po kojima mali i siromašni nikada neće moći da priušte sebi niti da tuže, niti da odole tužbama tako velikih kao što je Rio Tinto, tako bogatih kao što je Rio Tinto i tako bahatih kao što je Rio Tinto, ako ovaj skandalozni i nakaradni zakon bude usvojen.
Šta još nije poznato? Nije poznata podela uloga u rimejku filma Salo. Pokojni Pjer Paolo Pazolini je, pokušavajući da dočara degeneraciju i degradaciju Musolinijeve fašističke Italije, snimio 1975. godine svoj poslednji film Salo, koji je dugo bio u mnogim zemljama zabranjen za prikazivanje. Većina ljudi koje poznajem nikada nije ni čula za ovaj film, a kamoli ga gledala.
Razmišljam, umesto velikih reči i velikih zaključaka, kada bi se nekim slučajem u nas snimio rimejk filma Salo, koji bi najvažniji akteri iz ljubavnog zagrljaja s Rio Tintom dobili glavne uloge u njemu? Svi ti bestidni izricatelji jezivih poluistina: političari i političarke, ministri i ministarke, naučnici i naučnice, akademici i akademke, lekari i lekarke, držatelji i držateljice lažnih diploma i doktorata, nemušte čitačice tuđih izveštaja, gostujući degenerici i degeneričarke iz belog sveta, veleizdajnici i veleizdajnice svih boja – svi oni bi se mogli smestiti u taj rimejk, jer bi im samo tamo bilo udobno, dostojno i odabrano mesto – u ovom zlom vremenu u kome smo prinuđeni da nas predvode i prodaju budzašto oni koji obraza nemaju a guzice se ne boje.
(standard.rs)
Irena Pećanac je advokat Vrhovnog suda Australije, član Advokatskog društva Novog Južnog Velsa i član Advokatske komore u Beogradu u periodu od 1985. do 1990. godine. Ekskluzivno za Novi Standard.
