Remzi Klark, nekadašnji američki državni pravobranilac, koji je pre dva dana preminuo, protivio se NATO bombardovanju SRJ.
Kako je isticao, to bombardovanje nije moglo da slomi duh i otpor naroda Jugoslavije. Ukazivao je i na to da je reč o zločinu za koji još niko nije snosio posledice i da su stradali nevini, podsetio je Sputnjik.
Klark je preminuo u svom domu u Njujorku, u 94. godini, a bio je poznat kao oštar kritičar spoljne politike SAD i protivnik američkih vojnih intervencija, a u julu 1999. godine sačinio je optužnicu protiv SAD i NATO zbog agresije na SRJ.
Svedočenja Klarka, objavljena povodom 20 godina agresije na Jugoslaviju u knjizi „78 Dana Apokalipse — Istina optužuje“, prenet je u celosti:
„Video sam, tokom svoja dva putovanja u Jugoslaviju (na početku i pri kraju NATO agresije), na stotine različitih direktnih napada na civile.
Prošle su dve decenije od NATO agresije na Jugoslaviju sa bombardovanjem koje je izazvalo veliku materijalnu štetu, mnogo ljudi je tada ubijeno, mnogo ranjeno, a mnogi i danas umiru i umiraće od posledica rasejanog osiromašenog uranijuma.
To je bio zločin za koji još niko nije snosio posledice. O tome pričamo godinama i ne treba prestati da se o tome govori. Da je to sve urađeno nezakonito i da su stradali nevini, u to sam se lično uverio.
Dva puta sam putovao u Jugoslaviju, u vreme bombardovanja, kada sam svojim očima video i izvorno čuo istinu koja je u vodećim svetskim medijima prikazana drugačije. Zato i ovom prilikom podsećam na ono što sam mnogo puta već rekao, kao i na optužnicu protiv odgovornih za počinjene zločine.
Najpre ukazujem na ono što je svojevremeno rekao doktor Martin Luter King, koristeći te reči i kao prolog ovom svedočenju: ‘Najveći izazivač nasilja na zemaljskoj kugli je moja sopstvena zemlja’.
Neverovatno je da mi te reči ne osećamo kao moralni teret, iako su one najvidljivija istina našeg vremena.
Ne razmišljamo ni o činjenici na koju je nedavno ukazao Brajan Beker, kad je naglasio da će Pentagon 300 milijardi dolara potrošiti na oružje. To je, zapravo, samo mali deo toga što ćemo dati za tu namenu, jer se svi podaci i ne sagledavaju sasvim transparentno.
Ali, vidljivo je da ta cifra prevazilazi zbirne vojne budžete svih ostalih zemalja u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Da bi se ta istina manje videla, ukazuje nam se na jedno od novih ‘velikih zala’ sveta, i govori kako se Kinezi naoružavaju. A oni, zapravo, troše samo desetinu od toga, oko 34 milijarde dolara.
Pritom, ne vidimo i ne razmišljamo o tome da naše naoružanje u većini čine oružja za masovno uništenje. Jer upravo mi posedujemo najsavršenije i najsmrtonosnije sisteme, koji uključuju sposobnost za totalni ekocid. Sa doslovno samo dva lansiranja iz naših nuklearnih podmornica tipa ‘Trajdent 2’ možemo da pokrijemo hemisferu polovine sveta, i da samo u jednom lansiranju gađamo 408 centara ljudske populacije. Ako su u pitanju dva lansiranja, to je 816 centara, pri čemu su bojne glave tih oruđa desetak puta snažnije od one koja je svojevremeno spalila Nagasaki.
Porazmislimo sada, i pogledajmo na primeru angažovanja u slučaju SR Jugoslavije, šta govori i kako postupa NATO, čija smo okosnica. Sve dok nije došlo do prekida vatre, natovski vojnici nisu kročili na Kosovo ili u Jugoslaviju, već su te prostore bombardovali iz daljine. Hvalili su se preciznošću i uspesima, a posle je ispalo sasvim obrnuto. Bombardovali su bespomoćne ljude.
Ubili su hiljade direktnim nasiljem, i više desetina hiljada indirektnim posledicama svoga dejstva, zbog različitih ubojnih sredstava koja su koristili, ne misleći na radijaciju, opasna hemijska trovanja, zagađenja okoline i nesagledive ekološke posledice.
Video sam, tokom svoja dva putovanja u Srbiju (na početku i pri kraju NATO agresije), na stotine različitih direktnih napada na civile. U tim napadima nije bilo drugih ciljeva osim civilnih, i dejstvovalo se s namerom da se počine najdirektnije patnje i stradanja tih nedužnih ljudi. I, nedvosmisleno, to nisu bile greške. Gotovo sve njihovo bombardovanje je bilo takvo.
Moramo da zapamtimo, kada je rat započeo, NATO se svakodnevno hvalio uspesima, referišući zapadnoj i svetskoj javnosti (koju je od početka obmanjivao), koliko je srpskih oklopnih oruđa pogodio. Posle će se ustanoviti da je sve to bilo precenjeno, čak i za deset puta, a u mnogim slučajevima i apsolutno lažno. Samo su nepogrešivo pogađali civilne objekte i javnu infrastrukturu.
U stvari, uništavali su tu državu i njen narod. Vojska SRJ im je bila nedokučiva, zbog njenih spretnih manevara i taktike koju je primenjivala.
Pokazalo se i potvrdilo da nisu mogli slomiti duh i otpor naroda Jugoslavije, ali su mu zagorčali, otežali i unazadili život. Učinili ga jadnim i tegobnim i za mnoge naredne generacije. To su i sami znali i mogli da vide, kao i ja, dok sam na Trgu Republike u Beogradu, ili na njegovim mostovima, gledao i po pedeset hiljada ljudi koji protestuju i prkose natovskom bombardovanju.
Taj narod nije bio zaplašen i pokoleban, već ogorčen i odlučan da trpi i izdrži sve nedaće koje su mu nametnute. Znalo se za njihovo držanje i od ranije, iz prethodne istorije, da taj narod možeš bombardovati, ali ne možeš mu slomiti duh. Možeš mu otežati i ojaditi život, ali ne možeš mu oduzeti budućnost.
Trebalo bi pomnije pogledati svih 19 tačaka optužnice protiv odgovornih u slučaju bombardovanja SR Jugoslavije. To je, u prvom redu, 19 načina ubijanja i uništavanja života. Svaki od njih je smrtonosan na svoj način, neki neposredno i efikasno, drugi užasno, neki sporije i mučno, zbog zračenja i bolesti bez lekova, neki zbog hemijskih ili drugih otrova i zagađenja u okolini, što će pogađati i mnoge generacije u budućnosti.
Nesporno je da je NATO odgovoran, jer je tokom 78 dana agresije koristio visokotehnološke metode ubijanja, ali bez vidljivih počinilaca zločina. To ne znači i da ne postoje zločinci: inspiratori, naredbodavci i izvršioci. Sa time se, kao civilizovan i napredan svet, moramo suočiti. Ako na to nismo spremni, ako to u buduće ne možemo zaustaviti, kakva je nada ovom svetu?
Želim da naglasim još jedan aspekt natovske kampanje protiv SRJ, a tiče se lažnog optuživanja i nametanja lažne krivice protivniku, da bi se pred sopstvenim javnim mnenjem pridobila podrška za ratnu kampanju. Prisetimo se kako su se, dan za danom, nizale slike američkog bombardovanja Prištine, kao tobože precizno i dozirano dejstvo po ‘zločinačkim srpskim snagama’. A u stvarnosti, bilo je to potpuno besmisleno, nepotrebno i ničim opravdano razaranje srca Prištine, bez ikakve vojne infrastrukture.
A kad je izvršena natovska okupacija Kosmeta, kada je vojnik NATO ušao u Prištinu, videli su se užasi i posledice njihovog bombardovanja. I tada su, ne trepnuvši, rekli: ‘Pogledajte šta su Srbi učinili Prištini!’. Tako su se izgovarali i za bombardovanje Univerziteta u Prištini. Bio sam tamo i video kako su, petog, šestog dana bombardovanja, razneli nekoliko važnih zgrada visokoškolskog obrazovanja, a to nisu bili nikakvi vojni ciljevi. Može li to biti bilo šta drugo osim ratni zločin, počinjen borbenim mašinama koje su američki građani platili.
Video sam i kako je uništena kineska ambasada u Beogradu. I čuo besmislene izgovore o tobožnjoj zabuni onih koji su taj objekat označili kao vojni cilj. Dirljiva je bila uzvišena slika naroda Beograda i Jugoslavije koji ostavlja gomile cveća pored ambasade Kine, iskazujući saučešće zbog stradanja nedužnih diplomata.
Sećam se i natovskog dejstva kod bolnice u Nišu, čiji je ogroman kompleks sa dvorištem izgledao kao poprište uličnih borbi u nekom gradu tokom Drugog svetskog rata. Sve zgrade su bile izranavljene dejstvom kasetnih bombi. Videli smo i pet neeksplodiranih. Kakav je cilj bolničko dvorište, pogođeno kasetnim bombama, koje su napravljene da raznesu svakoga u krugu od stotinu metara od mesta gde eksplodiraju. Otuda i ne čudi što oni koji su spremni da ih koriste i na takvim mestima, protiv civila, bolesnih i nemoćnih, te smrtonosne naprave nazivaju ‘mama bomba’. Kad sve to vidimo i znamo, možemo li javno reći, mi to radimo! Mi smo to uradili! Ili, neko je to uradio u naše ime.
Najteže što sam morao da kažem u Jugoslaviji bilo je kada sam govorio na Univerzitetu u Beogradu. Osećao sam da je to okrutno, ali morao sam reći: ‘Vi sada trpite bombardovanje koje izgleda sasvim nepodnošljivo, ali će biti još gore kada se završi bombardovanje’. Tek posle toga sledi suočavanje sa suštinskim uzrocima i posledicama koje su iz toga proistekle, i koje će ostaviti dubok trag u istoriji naroda. Sa tim se svi moramo suočavati. I nije dovoljno da bude samo poznata istina, već i da po njoj postupamo.
Moramo pažljivo da definišemo šta se mora uraditi, i da sagledamo suštinske procese, sa budućom ulogom NATO. On ne može i neće zameniti Sjedinjene Države u ulozi najvećeg nosioca nasilja na ovoj planeti, ali će zato učiniti još moćnijim naše kapacitete za ostvarivanje nasilja. Zato će vojnici iz drugih zemalja ‘dežurati’ i čuvati mir na terenu koji će, po svojim merilima, nametnuti SAD. Oni će u toj ulozi, i sa natovskom uniformom, morati da budu spremni da se uključe i u sukobe koji iz toga proisteknu.
Na ovim prostorima, uz pomoć NATO, mnogo toga će se ‘balkanizovati’, u opštoj političkoj fragmentaciji, pomoću koje se mogu stvarati i podsticati kontrolisani ratovi, prekrajati granice i usitnjavati teritorije, do najsitnijih delova. I zato sam, sagledavajući suštinske povode za NATO intervenciju protiv SRJ, bio spreman da podignem optužnicu protiv onih koji su odgovorni za počinjene zločine.“
(sputnik)
