UnHerd iz Velike Britanije ovih dana otvara temu koja sve češće lebdi iznad evropskog prostora, ali retko biva ozbiljno razložena do kraja. Prema autoru Anatoliju Livenu, NATO sve više plaši sam sebe, ali i čitav Zapad, prizorom velikog sukoba sa Rusijom.
U toj slici, kako se ističe, nema mnogo racionalnog oslonca. Naprotiv, iz ugla Moskve, ulazak u takvu konfrontaciju bio bi neisplativ po svim osnovama. Zato se i nameće neugodno pitanje: Da li generalni sekretar NATO-a Mark Rute svesno iznosi neistine ili zaista veruje u scenario koji, kada se raščlani, deluje krajnje apsurdno.
Na toj liniji stoji i Ruteova izjava od ove nedelje, kada je poručio da je NATO, odnosno „mi“, sledeća meta Rusije. Dodao je i da smo, kako je rekao, već u opasnosti, uz upozorenje da se Evropa mora pripremiti za sukob razmera kakve su iskusili naši dedovi i pradede.
Pitanje koje visi u vazduhu nije bezazleno: Da li on u to zaista veruje. Ako ne, onda se radi o svesnom obmanjivanju zapadnih birača i trovanju demokratske rasprave. Ako, pak, veruje, situacija je još uznemirujuća, jer bi to značilo da se evropska bezbednosna elita nalazi u stanju paranoične histerije koja prkosi racionalnom objašnjenju.
Autor ipak ostavlja prostor za nadu da Rute u tu priču ne veruje. Jer iako je neodgovorno sejati paniku, on jeste u pravu u jednoj stvari: Evropi je potrebno jačanje odbrane.
U uslovima ekonomske stagnacije i stegnutih budžeta širom kontinenta, može se razumeti argument da je jedini način da se birači ubede da izdvoje više novca za oružane snage upravo stvaranje osećaja neposredne opasnosti. Drugim rečima, bez slike ruskog medveda koji preti, teško je izvući dodatna sredstva iz džepova građana.
Međutim, čak i ako je cilj ponovno naoružavanje, preuveličavanje navodne ruske pretnje nosi ozbiljne rizike. Takva retorika podstiče političke elite da brzopleto troše ogromne sume novca, a iskustvo, posebno britansko, pokazuje da problemi u vojnoj nabavci nisu posledica samo nedostatka sredstava.
Tragično-komična hronika britanskih vojnih projekata iz prethodnih decenija svedoči o sistemskim greškama koje se ne rešavaju prostim otvaranjem budžetskih slavina.
Čak i kada se zanemare šokantna nepažnja i nekompetentnost, uz gotovo potpunu nesposobnost sistema da ikoga na visokom nivou pozove na odgovornost, činjenica ostaje ista: Velika Britanija, kao i većina evropskih država, svela je nekada moćnu industrijsku bazu na senku nekadašnje snage.
U takvom stanju, održavanje efikasnog vojnog sektora postaje ozbiljan izazov. Obnova industrije trajaće godinama. U međuvremenu, ogromni iznosi namenjeni ponovnom naoružavanju lako mogu završiti u rasipanju, kašnjenjima ili u direktnim kupovinama od Sjedinjenih Država.
I sve to, naglašava autor, bez stvarne potrebe. Ideja da bi Rusija namerno napala NATO „u narednih pet godina“ opisuje se kao čista besmislica. Vladimir Putin je više puta poricao i želju i motiv da napadne NATO, uz izuzetak jedne situacije: Ako bi sam savez prvi napao Rusiju. U najmanju ruku, u tom delu nema ozbiljnog razloga da mu se ne poveruje.
Ruski zvaničnici i stručnjaci su, prema autorovom svedočenju, tokom prošle godine jasno stavili do znanja da su ruske poruke upućene NATO-u imale jedan cilj: Odvraćanje saveza od direktnog uplitanja u ukrajinski sukob.
Jedan ruski zvaničnik, govoreći o strahu od nuklearne eskalacije, to je objasnio krajnje otvoreno: Smisao svih upozorenja bio je da se NATO ubedi da ne ulazi u direktan obračun u Ukrajini zbog strašnih rizika koje bi to nosilo.
Zatim je dodao pitanje koje se samo nameće: Zašto bi Rusija, zaboga, sama napadala NATO i time sebi navukla upravo te opasnosti. Šta bi time dobila. To je, kako je rekao, apsurdno.
Postavlja se i vrlo praktično pitanje: Odakle bi Rusija uopšte stvorila još jednu armiju. Ako Kijev opstane, Moskva je već predložila mirnodopsku brojnost ukrajinskih oružanih snaga od 600.000 ljudi, uz oslanjanje na veliki broj rezervista.
U slučaju napada Rusije na NATO, Ukrajina bi gotovo sigurno iskoristila priliku da pokuša da povrati izgubljene teritorije, čime bi se Moskva suočila sa dodatnim pritiskom na još jednom frontu.
Šire gledano, takav potez bio bi u potpunoj suprotnosti sa ruskom političkom strategijom prema Zapadu. Ta strategija se, kako se navodi, zasniva na produbljivanju postojećih pukotina: Između Sjedinjenih Država i Evrope, ali i između evropskih elita i populističke opozicije, kako na desnici tako i na levici.
Direktan napad na NATO sve bi to poništio u jednom potezu, jer bi neminovno homogenizovao Zapad. U tom kontekstu, postavlja se još jedno pitanje: Zašto bi Moskva ulagala toliko napora u „udvaranje“ Donaldu Trampu, sadašnjem predsedniku SAD, samo da bi ga, ili njegovog naslednika, dovela pred izbor između velikog sukoba i ponižavajućeg povlačenja.
Na kraju, autor ne zatvara oči pred realnim rizicima. Postoji stvarna opasnost da incidenti ili nesreće dovedu do nenamerne eskalacije. Takav lanac događaja mogao bi početi, na primer, zaplenom ruskih tereta na otvorenom moru od strane evropskih država, nastaviti se pomorskim sukobima i završiti blokadom Kalinjingradskog eksklava snagama NATO-a. Ali upravo to je argument za uzdržanost i oprez, a ne za paranoju.
Divlja preuveličavanja kakva dolaze iz usta Marka Rutea i njemu sličnih, zaključuje se, ne samo da su u suprotnosti sa zdravim razumom, već i povećavaju rizik od nenamerne katastrofe. U atmosferi u kojoj se retorika otima kontroli, ponekad je najveća opasnost upravo u pričama koje same sebe pretvaraju u proročanstvo. A gde to vodi, ostaje otvoreno pitanje.
Webtribune.rs
