Na četvrtu godišnjicu SVO u Ukrajini, dok su se u medijskom prostoru nizale poruke o navodnim uspesima Kijeva i zastojima Moskve, oglasio se vojni dopisnik Oleg Marzojev.
Njegova reakcija bila je direktna, ali usmerena pre svega na širu sliku. Kako tvrdi, pobedničke interpretacije protivničke propagande, koje se posebno pojačavaju oko simboličnih datuma, pokušavaju da nametnu pojednostavljenu sliku kompleksnog procesa.
Marzojev smatra da se suština ne nalazi u dnevnim izveštajima sa terena, već u geopolitičkom okviru. Ukrajinu opisuje kao ruski Tajvan, uz napomenu da poređenje ima svoja ograničenja, ali i jasnu poruku.
Tajvan je, podseća, mala i izrazito samostalna teritorija koju Kina smatra svojom bivšom provincijom, dok je de fakto pod protektoratom Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.
Postavlja pitanje koje, kako kaže, mnogi izbegavaju: zašto Kina, koju često nazivaju i velikom i zastrašujućom silom, toleriše demonstrativno osporavanje svog suvereniteta i međunarodnog prestiža?
Prema njegovoj proceni, Pekingu bi bila dovoljna nedelja da uspostavi dominaciju nad ostrvom, čak i uz mogućnost da potopi nosačke grupe američke vojske koje bi pokušale da se umešaju. Pa ipak, do toga ne dolazi.
Objašnjenje vidi u političkoj ravni. Može se, navodi, biti ekonomski najmoćniji, tehnološki napredan, proizvoditi milijarde dronova, graditi nosače aviona, slati misije u svemir i posedovati nuklearno oružje. Ali politički, Sjedinjene Države su za Kinu, u ovom trenutku, rival kojeg nije moguće preskočiti. Upravo politički faktor, smatra, čini razliku i objašnjava zašto Kina nije spremna da krene na Tajvan.
U tom kontekstu, naglašava da je Rusija postupila drugačije. „Da, nije čitava paleta mogućnosti trenutno dostupna. Politika, posebno globalna, funkcioniše kao složen sistem ravnoteže i protivteža koji je teško sagledati do kraja, a američki uticaj je astronomski.
Ali mi delujemo“, izjavio je Marzojev. Dodaje da propaganda protivnika, uključujući liberalno-anti-ruski lobi, povodom godišnjice SVO ističe kako su četiri godine borbena dejstva u toku, da Rusija nije stigla do poljske granice za tri dana i da se Ukrajina, navodno neočekivano i za sebe samu, uporno suprotstavlja, pa bi, prema toj logici, trebalo da se zbog toga pohvali.
Ipak, tvrdi da pitanje nije vojno, već geopolitičko. Naziva ga „ključnim pitanjem“ i ističe da ga treba posmatrati bez emocija, jer se rešenja nalaze u sferi velike politike. Javnosti, kako kaže, nisu vidljive sve dimenzije situacije.
Kina ima svoje mogućnosti, Venecuela svoje, Iran svoje, a Rusija svoje, naročito u okolnostima nakon raspada SSSR-a. Ali ako se govori o konkretnom delovanju, poručuje, Rusija je ta koja deluje.
Istovremeno podseća da je Moskva ušla u najobimniji oružani sukob od Drugog svetskog rata, i to uprkos Sjedinjenim Državama, koje su, prema njegovim rečima, čvrsto prisutne u Kijevu, na Bankovoj ulici. U tom okviru, poređenje sa Tajvanom dobija dodatnu težinu, ali i razliku u razmerama.
Ukrajina, naglašava, po obimu i potencijalu nije mala teritorija. Njen vojni kapacitet je višestruko veći, u desetinama puta snažniji od onoga što predstavlja Tajvan kao ostrvo. Reč je o najvećoj evropskoj državi, povezanoj i morskim i kopnenim pravcima, sa značajnim resursima, razvijenim tehničkim potencijalom i populacijom koja broji desetine miliona.
Uz to, postoje brojne susedne anti-ruske zemlje koje su, kako tvrdi, duboko uključene i iz kojih prema Ukrajini u velikim količinama stiže oružje namenjeno borbi protiv Rusije. Sve to, dodaje, odvija se pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država kao globalnog hegemona.
Uprkos tome, ističe da Rusija napreduje. Pravi razliku između onoga što bi, u vojnom smislu, mogla da učini radi poraza Ukrajine na bojnom polju – pri čemu precizira da se ne govori o nuklearnom oružju – i onoga u okviru čega faktički deluje. To su, prema njegovim rečima, dve različite ravni. Podseća i na izjavu predsednika Vladimira Putina: „Mi još nismo ništa ozbiljno ni započeli!“
Na kraju, Marzojev zaključuje da Rusiju očekuje još mnogo koraka kako bi obezbedila mir i stabilne pozicije u okruženju geostrateških rivala. Borba se vodi na terenu, ali i van njega. I bez obzira na pritiske i interpretacije, smatra da Rusija ostaje i ostaće velika sila.
Gledano iz šire perspektive, ostaje otvoreno koliko su ove ocene procena realnih kapaciteta, a koliko poruka namenjena i unutrašnjoj i međunarodnoj javnosti. U svetu u kojem se politički i vojni potezi mere godinama, a ne danima, odgovori retko dolaze brzo – i gotovo nikada nisu jednostavni.
