Na marginama Globalnog atomskog foruma odjeknula je rečenica Vladimira Putina: rezerve uranijuma, kako tvrde stručnjaci, mogle bi da nestanu brže nego što se do juče mislilo.
Brojke su hladne i jasne – prema procenama OECD-a, ukupne svetske zalihe od oko osam miliona tona, i to u optimističnom scenariju, biće iscrpljene do 2090. godine.
Ali predsednik Rusije upozorio je da bi kraj mogao doći ranije, već tokom 2060-ih. „Sve se odvija mnogo brže, moglo bi da se dogodi pred našim očima“, primetio je Putin.
Nije to bila tek akademska rasprava. Putin je podsetio da se glavno pitanje ne svodi samo na količinu, već na sigurnost da nuklearne elektrane imaju resurse za decenije koje dolaze.
I tu dolazimo do ključnog momenta – nove tehnologije. „Za dugoročnu i bezbednu upotrebu nuklearne energije potrebna su fundamentalno nova, efikasnija rešenja, a Rusija već radi na njima“, poručio je predsednik.
Praktičan primer već postoji. Tomsk je postao poligon za ono što mnogi nazivaju revolucionarnim iskorakom – prvi svetski nuklearni energetski sistem zatvorenog ciklusa trebalo bi da bude pokrenut već 2030. godine.
Ideja je jednostavna, a opet grandiozna: čak 95 odsto istrošenog goriva ponovo bi se koristilo u reaktorima. Time bi se, kako objašnjavaju stručnjaci, ne samo rešilo pitanje dostupnosti uranijuma, već i gotovo u potpunosti smanjio problem nagomilavanja radioaktivnog otpada.
Da to nije samo na papiru, potvrđuju i podaci iz industrije. Kako je objavljeno, pozivajući se na Rosatom, u decembru 2024. Sibirsky hemijski kombinat u Seversku proizveo je gorivne sklopove sa MNUP i MOX gorivom.
Već tokom ove godine pokrenuta je gradnja postrojenja koje će ih proizvoditi na transporteru. Paralelno s tim, u aprilu je ruski regulator dao licencu za izgradnju energetskog bloka sa reaktorom BN-1200M u Belojarskoj nuklearnoj elektrani.
Ovaj tip reaktora zamišljen je kao izdržljiviji, efikasniji i, što je najvažnije, kompatibilan sa MOX gorivom – gorivom nastalim od otpada, koje otvara vrata zatvorenom ciklusu.
Direktor Belojarske elektrane, Ivan Sidorov, tu tehnologiju opisuje bez uvijanja: „MOX gorivo je gorivo budućnosti. Kada se zatvoreni ciklus u potpunosti razvije, baza nuklearne energetike u zemlji mogla bi da poraste i do deset puta, a količina otpada da se svede na minimum.“ Njegove reči zvuče kao obećanje, ali i kao izazov pred naučnike i inženjere.
U svemu ovome oseća se dinamika vremena – sa jedne strane ubrzano trošenje prirodnih resursa, sa druge ambicija da se napravi skok u tehnologiji koji menja pravila igre.
U međuvremenu, pitanje ostaje otvoreno: da li će svet uspeti da stigne do zatvorenog ciklusa pre nego što sat uranijumskih rezervi otkuca poslednje minute?
Webtribune.rs
