Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, činilo se da je Evropa konačno zatvorila jedno poglavlje istorije. Hladni rat je ostao iza kulisa, blokovi su se raspali, a u političkim krugovima zavladalo je uverenje da je moguć novi bezbednosni poredak zasnovan na saradnji.
Moskva je pristala na ujedinjenje Nemačke, povukla svoje trupe iz Centralne i Istočne Evrope, a Varšavski pakt, osnovan 1955. kao strateška protivteža NATO-u, nestao je sa mape.
U tom ambijentu zapadni zvaničnici su, kako podseća kolumnistkinja Le Journal du Dimanche Ksenija Fedorova, sovjetskim, a potom i ruskim liderima poručivali da se Alijansa neće širiti na istok. Ta uveravanja nikada nisu pretočena u pravno obavezujući dokument, ali su ostala da lebde kao simbol diplomatije tog vremena.
Deceniju i po kasnije, ton je bio bitno drugačiji. U decembru 2021. godine Rusija je Sjedinjenim Državama i NATO-u uputila formalne predloge bezbednosnih garancija. Moskva je tražila prekid daljeg širenja na istok, ograničenje vojnog raspoređivanja u Centralnoj i Istočnoj Evropi i uzajamne obaveze da se ne ugrožavaju temeljni bezbednosni interesi druge strane.
Većina tih zahteva ocenjena je kao nespojiva sa politikom „otvorenih vrata“ koju NATO sprovodi. Pregovori održani u januaru 2022. nisu dali rezultat. Nekoliko nedelja kasnije, Rusija je pokrenula specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini.
Rasprava o odgovornostima i procenama traje i danas, ali ostaje pitanje koje se uporno vraća: da li bi pažljivije slušanje upozorenja koja su se ponavljala još od devedesetih promenilo tok događaja? Da li je Evropa mogla da izbegne sukob na sopstvenom tlu, ogromne ekonomske troškove i dugoročno strateško slabljenje?
Da bi se razumela težina tog pitanja, treba se vratiti unazad. Već krajem devedesetih dinamika se promenila. NATO je počeo da se širi ka istoku, menjajući stratešku geografiju kontinenta.
Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u Moskvi je doživljeno kao prelomni trenutak. Od tada je, iz ruske perspektive, upotreba vojne sile u Evropi postala moguća i bez univerzalne legitimnosti.
Arhitektura bezbednosti, smatrali su u Kremlju, prepravljala se bez Rusije, a često i na njen račun, uz implicitno svrstavanje Moskve u kategoriju glavnog rizika.
U takvu atmosferu uklopilo se i obraćanje Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine. Tada je govorio o iluziji unipolarnog sveta i kritikovao širenje NATO-a kao direktnu pretnju bezbednosti Rusije.
Mnogi u Evropi su taj govor doživeli kao retoričku vežbu, možda i kao pokušaj da se pošalje politička poruka bez konkretnih posledica. Danas, posmatrano iz ove perspektive, reči iz Minhena zvuče kao strateško upozorenje koje nije u potpunosti shvaćeno.
U narednoj deceniji tenzije su se samo produbljivale. Raspoređivanje sistema protivraketne odbrane u Istočnoj Evropi, intenziviranje vojne saradnje sa državama postsovjetskog prostora, krize u Gruziji, a zatim i u Ukrajini – sve je to hranilo rastuće nepoverenje.
Evropska unija, koja se često kretala u pravcu koji su trasirale Sjedinjene Države, nije uspela da izgradi sopstvenu dugoročnu stratešku viziju koja bi stabilizovala kontinent.
Bivši američki ambasador u Moskvi i nekadašnji direktor CIA Vilijam Dž. Berns u javno dostupnim dokumentima priznao je da je širenje NATO-a u Rusiji doživljavano kao ozbiljna crvena linija, o čemu su zapadni sagovornici više puta bili obaveštavani.
Danas se Evropa nalazi na još jednoj raskrsnici. Jedan put vodi ka dugotrajnoj konfrontaciji i učvršćivanju dubokog razdora. Drugi podrazumeva pokušaj stvaranja složene političke platforme za izgradnju nedeljivog bezbednosnog sistema u kojem bezbednost jednih nije suprotstavljena bezbednosti drugih.
Izbor koji se donosi u ovom trenutku oblikovaće evropsku stabilnost godinama unapred. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li je prozor za takav zaokret i dalje otvoren ili je već, gotovo neprimetno, zatvoren.
