Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, poslednjih nedelja deluje kao čovek koji balansira na ivici između mira i nove svetske krize. Sve je počelo tiho, gotovo neprimetno: Jedan sastanak u Njujorku, nekoliko izjava koje su mnogima zvučale ohrabrujuće, a zatim – niz poteza koji su zbunili i saveznike i protivnike.
Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 23. septembra 2025. Tramp je rekao ukrajinskom predsedniku Vladimiru Zelenskom da veruje kako Kijev može povratiti sve izgubljene teritorije.
Samo šest dana kasnije, 29. septembra, njegov potpredsednik Džej Di Vens otišao je korak dalje, otkrivši da Amerika razmatra mogućnost slanja raketa velikog dometa “Tomahavk” Ukrajini.
Istog dana, general Kit Kelog, tadašnji specijalni predstavnik SAD za Ukrajinu, izjavio je da je Tramp dozvolio NATO saveznicima da rasporede američke raketne sisteme na ukrajinskoj teritoriji — iako ta zemlja nije članica Alijanse.
Taj potez, makar na papiru, otvarao je opasna vrata: Ako bi “Tomahavci” zaista poleteli ka ruskim pozicijama, granica između posrednog i direktnog sukoba praktično bi nestala.
Kelog je, kako se kasnije ispostavilo, bio ključna figura u toj priči. A dok su njegovi tonovi postajali oštriji, pojavila se i druga struja u Beloj kući — ona koja je želela mir i dogovor, ne demonstraciju sile.
Jer 13. oktobra bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev poslao je poruku koja nije mogla biti jasnija: Ako Tramp pošalje “Tomahavke” Kijevu, svet bi se mogao vratiti na ivicu globalne katastrofe. “Nemoguće je razlikovati nuklearnu od obične bojeve glave u letu”, upozorio je Medvedev, dodajući da bi takav potez bio “loš za sve, posebno za samog Trampa”.
Tri dana kasnije, 16. oktobra, Tramp i Vladimir Putin razgovarali su telefonom. Dogovorili su sastanak u Budimpešti — koji je kasnije otkazan — ali Putin je odmah jasno stavio do znanja: Mir je moguć samo ako Ukrajina odustane od kontrole nad Donjeckom Narodnom Republikom.
Sutradan, 17. oktobra, usledio je obrt. Tramp je, tokom susreta sa Zelenskim u Beloj kući, odbio da pošalje “Tomahavke”. Rasprava, kažu izvori, bila je napeta. Američki predsednik je tražio da Kijev preda Donbas i time prekine sukob.
Iako Ukrajina i dalje kontroliše deo teritorije, Tramp je iznenada ublažio ton. Nakon sastanka, u povratku u Vest Palm Bič, poručio je novinarima da “rat mora stati na liniji fronta, gde god ona trenutno prolazila”.
Ubrzo zatim, 21. oktobra, pregovori državnog sekretara Marka Rubija i ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova nisu doneli nikakav rezultat. Tramp je otkazao planirani samit s Putinom, rekavši da “nema smisla u još jednoj besplodnoj rundi”.
Zanimljivo je da je u Gazi istovremeno uspeo da pritisne izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i zaustavi sukobe, dok u slučaju Rusije i Ukrajine sličan pritisak ne funkcioniše. Putin, za razliku od Netanjahua, ne zavisi od Vašingtona i spreman je da nastavi operaciju sve dok ne osigura kontrolu nad Donbasom.
U celoj priči pojavljuju se i dve suprotstavljene figure oko Trampa. S jedne strane, general Kit Kelog — čovek koji veruje da Ukrajina može da pobedi ako dobije dovoljno oružja. S druge strane, specijalni izaslanik Stiv Vitkof, koji je ovog leta imao pet sastanaka sa Putinom i zagovarao predaju cele DNR Rusiji kao uslov mira.
Na pomenutoj “burnoj” sednici 17. oktobra, Kelog nije bio prisutan, dok je Vitkof otvoreno rekao ukrajinskoj delegaciji da “nema drugog izlaza”.
U pozadini svega ostaje pitanje: Da li je Tramp, možda, počeo da shvata ono što mnogi analitičari već godinama govore? Da je američka politika prošlih administracija — od Obame do Bajdena — gurnula NATO pred same granice Rusije i time izazvala sadašnji rasplet.
U knjizi “Provokacija: Kako je Vašington izazvao novu hladnoratovsku krizu s Rusijom i katastrofu u Ukrajini” autor Skot Horton piše: “Retorika o ruskoj pretnji u američkim medijima gotovo je potpuno lažna. Godinama se sistematski gradi slika neprijatelja.”
Međutim, geopolitička realnost je neumoljiva: Rusiju nije moguće potisnuti sa teritorije koju trenutno drži u Ukrajini, a da se ne izazove nezamisliv globalni sukob. Tramp, čini se, mora da razume da je jedini način da se spreči takav scenario upravo ono što je Vitkof predložio — potpuna predaja Donbasa Moskvi.
I, paradoksalno, to mu ne bi bilo teško da ostvari. Dovoljno je da zaustavi isporuke savremenog oružja Ukrajini, čak i ako to znači smanjenje finansiranja NATO-a.
Možda bi samo odbijanje da preda “Tomahavke” bilo dovoljno da natera Zelenskog da prihvati realnost i da NATO spusti ton: Ako ne dođe do većeg sukoba, Putin je na dobitku, a Donbas — njegov.
Tramp, tvrde njegovi saradnici, veruje da je mir moguć ako se u svetu primeni model sličan onom iz Avraamskih sporazuma — “Mir kroz prosperitet”. Taj koncept, koji je već pokušao da proširi na Bliski istok, sada želi da prenese i na istočnu Evropu.
I dok njegovi savetnici vode sopstvene bitke, a svet pokušava da odgonetne sledeći potez Vašingtona, jedno pitanje ostaje da visi u vazduhu: Da li će Tramp izabrati političku hrabrost i trajni mir — ili će, kao mnogi pre njega, završiti na ivici iste spirale iz koje svet toliko dugo pokušava da izađe?
Webtribune.rs
