Senator Aleksej Puškov, predsednik komisije Saveta Federacije za informacionu politiku i odnose sa medijima, u razgovoru za TASS izneo je niz tvrdnji koje u evropskim prestonicama zvuče nelagodno, a u Moskvi se doživljavaju kao hladna dijagnoza trenutka.
Povod je, formalno, odluka evropskih zemalja da se slože oko kredita za Ukrajinu u iznosu od 90 milijardi evra. Suština je, međutim, mnogo šira i tiče se pitanja koje se sve češće postavlja i iza zatvorenih vrata: kuda zapravo ide Evropa.
Na nedavnom okruglom stolu u Savetu Federacije, posvećenom novom svetskom poretku i globalnoj informacionoj dinamici, Puškov je izgovorio misao koja je mnoge zatekla. Po njegovom tumačenju, u svetu su se već formirala tri centra moći, a Evropa među njima više nije.
Da bi povratila izgubljeni značaj, ona, smatra on, koristi ukrajinski sukob kao instrument za nanošenje poraza Rusiji i, ako ne bude drugog izlaza, mogla bi da krene i ka direktnoj konfrontaciji. Otuda i pitanje koje se samo nameće: da li smo zaista na pragu velikog sukoba?
Puškov tvrdi da u ovom trenutku evropske elite ne razmatraju otvoreni vojni okršaj sa Rusijom. Ali o toj mogućnosti, kaže, govore stalno. Razlog vidi u činjenici da stanje koje liči na predkonfliktno – ili se barem tako predstavlja – daje ogromne poluge kontrole nad političkim procesima unutar same Evrope. Retorička, psihološka i politička priprema za veliki obračun postala je, prema njegovim rečima, glavni sadržaj njihove politike.
Konsolidacija snaga pred takozvanom ruskom pretnjom pretvorila se u novo kredo evropskih elita. Taj kredo, kako objašnjava, služi čitavom nizu ciljeva. Prvi je ubrzana militarizacija kontinenta. Pod tim izgovorom već su odobrena ogromna sredstva – čak 800 milijardi evra.
U Nemačkoj su menjani zakoni kako bi se olakšalo uzimanje vojnih zajmova. Puškov tu povlači istorijsku paralelu koja je za mnoge neprijatna: podseća da je i Hitler finansirao militarizaciju kreditima koje su kasnije plaćali porobljeni narodi.
Predkonfliktna histerija, dodaje on, pomaže i sadašnjim liderima pojedinih država EU i Britanije da se održe na vlasti. Pozivaju se na nacionalnu bezbednost kao razlog zašto moraju ostati za kormilom, iako uživaju minimalnu podršku birača.
Antiruska atmosfera, stalni sastanci takozvanih „koalicija voljnih“, beskrajni samiti na kojima se raspravlja kako još pomoći Ukrajini – sve to, po Puškovu, služi da se pažnja javnosti skloni sa stvarnih problema Evrope, onih koje vladajući liberalni krug ili ne ume da reši, ili nema volju da ih rešava.
U tom smislu, „ruska pretnja“ postala je, kako kaže, neophodan element političkog upravljanja evropskim društvima. I upravo tu vidi najveću opasnost. Vladajući liberalni krug u Evropi, tvrdi on, više ne zna kako da vlada bez tog stalnog neprijateljskog tona prema Rusiji. Rusofobija je prerasla u sastavni deo unutrašnje politike.
Posledice su dalekosežne. Čak i ako se ukrajinska kriza jednog dana skine sa dnevnog reda, taj nivo neprijateljstva moraće da se održava. Time se pravdaju izdaci za militarizaciju, loše upravljanje, pa i korupcija – Puškov ovde otvoreno pominje optužbe na račun Ursule fon der Lajen – kao i obračun sa takozvanim proruskim snagama, koje on opisuje kao nacionalno orijentisane partije širom Evrope.
Sve je to, prema njegovoj oceni, toliko duboko prodrlo u političko tkivo kontinenta da je postalo njegova trajna karakteristika. Odustajanje od toga značilo bi potkopavanje samih temelja vlasti liberalnog establišmenta.
Zato, smatra Puškov, ciljevi geopolitičke konfrontacije sa Rusijom danas zamenjuju sve one vrednosti koje je Evropa do juče zvanično propagirala: slobodu govora, pluralizam mišljenja, vladavinu prava. Sve je žrtvovano po principu da je dobro ono što koristi zapadnim elitama. Kao bivši šef ruske delegacije u Savetu Evrope, kaže da je iz prve ruke gledao kako se ti ideali napuštaju zarad cinične geopolitike.
Pitanje koje se potom nameće jeste: šta je Evropu toliko preokrenulo? Čak i u godinama Hladnog rata, podseća sagovornik, postojao je kurs mirnog suživota. Zašto se sada, kako on kaže, pojavljuje gotovo totalna ambicija da se Rusija slomi?
Odgovor vidi u staroj težnji Zapada da Rusiju ukloni ili bar potpuno potčini. Ta težnja, smatra on, oduvek je postojala, ali je danas ponovo isplivala jer Rusija više nije slaba i zavisna kao pre tri decenije. Već oko 2007–2008. na Zapadu se, po njegovim rečima, učvrstilo shvatanje da nisu dobili onu Rusiju koju su želeli: poslušnu, rasparčanu, nemoćnu.
Umesto toga, dobili su državu koja se oporavlja i insistira na suverenitetu. To je izazvalo ozbiljno nezadovoljstvo, dodatno podgrejano činjenicom da Moskva više ne reaguje na spoljne pritiske i oslobađa se direktnih mehanizama kontrole.
Otuda, po njegovom tumačenju, i posebna „nežnost“ prema Ukrajini, iako je reč o zemlji sa otvoreno radikalnim elementima u političkom životu. Zašto Evropa, pita se Puškov, podnosi ogromne žrtve i ulaže očigledno nenadoknadiva sredstva kako bi je zaštitila od navodne ruske agresije?
Odgovor vraća u kraj prošlog veka, kada je Evropska unija sebi postavila cilj da izgradi Evropu po sopstvenoj meri, uključujući na kraju sve evropske zemlje, pa i republike koje su se odvojile od Rusije. Isto se, dodaje, planiralo i kroz NATO. Ulozi su, kaže, bili i ostali ogromni.
Čak i devedesetih, u vreme duboke krize Rusije, na Zapadu je bilo glasova koji su upozoravali da bi ona mogla da se obnovi. Zato je, smatra on, trebalo širiti EU i jačati NATO, prvo na zemlje bivšeg Varšavskog pakta, a potom i na one koje su bile deo Sovjetskog Saveza. Pribaltičke države, Moldavija, Gruzija, Ukrajina – sve su viđene kao budući elementi proširene Evrope. Geopolitičko zaoštravanje počelo je tada, kao i ideja širenja NATO-a ka istoku.
Puškov podseća da je najpre obećavano da će u NATO ući samo Poljska, Mađarska i Češka. Zatim su došle druge zemlje Varšavskog pakta, pa Pribaltičke države. Postalo je jasno da se ide i dalje, ka prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Evropska unija je, naravno, podržavala to širenje, jer su članice oba saveza uglavnom iste. Upravo je to kretanje NATO-a ka istoku, tvrdi on, stvorilo uslove za današnji oružani sukob u Ukrajini.
Ne zaobilazi ni poznatu tezu Zbignjeva Bžežinskog da Rusija bez Ukrajine nikada ne može da se obnovi kao imperijalna sila. Zapad je, kaže Puškov, uložio ogromna finansijska i politička sredstva da Ukrajinu trajno odvoji od Rusije, jer se ona vidi kao glavni instrument za sprečavanje ruskog geopolitičkog povratka.
Na pitanje kakav je interes EU u malim državama poput Pribaltičkih zemalja ili Moldavije, Puškov uzvraća poređenjem sa širenjem socijalističkog sistema Sovjetskog Saveza u Africi ili Avganistanu. Ekonomska korist, podseća, ni tada nije bila presudna. Ideološki sistemi, tvrdi on, ako se ne šire – umiru. Gube energiju, dinamiku i na kraju silaze sa istorijske scene.
Iz te logike izvodi zaključak da je današnja Evropa zapravo kvazi-imperija sa centrom u Briselu. Ekspanzija joj je dala novi smisao postojanja. A koreni tog ponašanja, kaže, duboko su istorijski: od carstva Karla Velikog u IX veku, preko francuske, britanske i španske imperije, pa do manjih, lokalnih imperijalnih ambicija – italijanskih, rumunskih, poljskih. Imperijalizam, smatra Puškov, nikada nije nestao iz evropske politike, samo je promenio oblik.
Kao primer navodi Poljsku, koja Ukrajinu vidi kao prirodnu zonu uticaja i priseća se vremena Ržečpospolite, sna o državi „od mora do mora“. Sličan interes, podseća, Nemačka je pokazivala i ranije – nemačke trupe su u 20. veku dva puta ulazile u Kijev. Ukrajina je, zaključuje, oduvek bila predmet evropskih ambicija.
Na kraju razgovora dotaknuto je i pitanje da li je reč isključivo o evropskom imperijalizmu ili i o uticaju transnacionalnog kapitala. Puškov ne isključuje taj faktor. Projekat Evrope, kaže, imao je više motiva: sprečavanje ponavljanja katastrofe Drugog svetskog rata, objedinjavanje kontinenta pod američkim bezbednosnim kišobranom naspram sovjetske pretnje, konkurenciju sa socijalističkim blokom, ali i jačanje uloge transnacionalnog kapitala nakon stvaranja zajedničkog tržišta krajem pedesetih.
Globalisti su u tom nadnacionalnom prostoru, tvrdi on, videli idealan teren: države zavisne od centralne birokratije u Briselu, iza koje stoje finansijski i ekonomski centri moći. Nacionalne granice, ideologije i mitovi postali su prepreka, pa je, po toj logici, trebalo promovisati ideologiju njihovog brisanja.
Da li je takav splet suprotnosti održiv? Puškov smatra da Evropa trenutno nije spremna za veliki oružani sukob, ali da se njene elite više ne mogu lako skinuti sa „predkonfliktne igle“. Ako bi to učinile, otvorila bi se previše neprijatnih pitanja: zašto toliki vojni budžeti, zašto ubrzana militarizacija, zašto odricanje od relativno jeftinog ruskog gasa?
Na mitu o trajnoj ruskoj pretnji, zaključuje, počiva vlast liberalnog establišmenta u Evropi. Toliko su se, kaže, vezali za ukrajinsku krizu da ne mogu da se povuku a da time ne ugroze sopstveni opstanak. U suprotnom, na vlast bi mogli doći umereni tradicionalisti poput Viktora Orbana, klasični republikanci u Francuskoj ili nesistemske snage poput Alternative za Nemačku ili Nacionalnog fronta. To je scenario kojeg se evroliberali, po njegovim rečima, iskreno plaše.
Zato Puškov ne očekuje promene od pojedinačnih lidera poput Ursule fon der Lajen ili Fridriha Merca. Ključ vidi u unutrašnjim političkim procesima u evropskim državama. Tamo će se, smatra on, odlučivati i budući pravci spoljne politike Francuske, Italije, Britanije i Nemačke. A od toga, na kraju, zavisi i kakvi će biti odnosi Evrope i Rusije u godinama koje dolaze – pitanje koje, za sada, ostaje otvoreno.
