Poslednjih godina raste broj građana koji ne misle da je dan kad je pao Slobodan Milošević bio početak ozdravljenja, već propadanja Srbije, piše Al Jazeera Balkans.
Ako je u Hrvatskoj majka svih pitanja “gdje si bio ‘91.?”, onda je to u Srbiji do pre nekoliko godina bilo pitanje: “Gde si bio 5. oktobra?” Gotovo svi koji su tad bili stariji maloletnici, pa nadalje, imali su neku svoju priču vezanu za taj datum pre 18 godina.
Danas su te priče utihnule, a za one koji ovog oktobra slave punoletstvo, ali i one godinu dana mlađe, koji pripadaju poslednjoj “baby boom” generaciji u Srbiji (te 2001. godine zabeležen je poslednji veći skok nataliteta u Srbiji, koji se delom pripisuje veri u bolje sutra), 5. oktobar 2000. godine nema gotovo nikakav značaj.
[adsenseyu1]
Za Luku M., na primer, 4. oktobar je mnogo značajniji datum. Tog dana je rođen ovaj beogradski srednjoškolac i ove godine je proslavio punoletstvo. O jednom od najvećih događaja u novijoj političkoj istoriji Srbije, kako oni koji su u njemu učestvovali i koji su ga organizovali vole da kažu, ne zna puno. Taj mu događaj znači koliko i deci rođenoj šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka 29. novembar. Zapravo i manje, jer je 5. oktobar radni dan, osim ako ne „pada“ za vikend.
“Znam da je tada pao Slobodan Milošević. Prva asocijacija su mi protesti ispred skupštine. Valjda zbog bombardovanja”, kaže za Al džaziru.
Od onog što su mu roditelji pričali, pamti da je tog dana čitav grad bio blokiran, da nije bilo lako probiti se do porodilišta.
Ni godinu dana mlađem Kolji R. pomenuti datum ne izaziva neku posebnu emociju, iako su njegovi roditelji tada bili na ulici i kako kaže, učestvovali u protestu. Njemu je asocijacija na taj dan stisnuta pesnica, simbol Otpora, organizacije mladih koja je imala jednu od ključnih uloga u rušenju Miloševićevog režima, a koju je viđao na fotografijama iz tog perioda.
Ni Luka ni Kolja nisu u školi učili ništa o 5. oktobru. Da jesu, možda bi im neki profesor pričao kako su tog dana stotine hiljada ljudi iz čitave Srbije došle u Beograd na protest protiv režima tadašnjeg prvog čoveka tadašnje države Savezne Republike Jugoslavije, koji nije hteo da prizna pobedu opozicije na predsedničkim izborima i mirno preda funkciju.
Možda bi čuli da to nije bilo samo prosto nezadovoljstvo radom vlasti, u smislu loše ekonomske situacije, nezaposlenosti, korupcije i slično. Tada su ljudi ustali i protiv politike koja je Srbiju dovela u sukob sa najjačim vojnim savezom sveta, protiv politike ratova i izolacije, protiv konstantnog podizanja uloga – od nefer izbornih uslova do brutalne krađe izbora, od gušenja slobode medija, do ubijanja novinara i političkih protivnika, od ratova i zločina na tuđoj do ratova i zločina na svojoj teritoriji. Nisu se smanjivale penzije i plate, nego se nisu isplaćivale, a i kad jesu, bile su obezvređene hiperinflacijom. Na prevaru je otimana ušteđevina građana.
[adsenseyu1]
Rekli bi im da su građani prvo na izborima osvojili vlast, ali da se s tim nije saglasila Savezna izborna komisija, koja je objavila da kandidat opozicije nije osvojio potrebnih 50 odsto glasova u prvom krugu, ni Savezni ustavni sud koji je potom poništio glasanje, što je značilo ili ponavljanje izbora ili ostanak Miloševića na vlasti još dve godine do kraja mandata. Pa su odlučili da pobedu potvrde na ulici. Pričali bi im i kako je bilo toliko ljudi da ni policija nije mogla da ih zaustavi dok su probijali barikade na putevima do Beograda, kao što nije mogla ni da spreči kasniji upad u skupštinu Srbije i druge institucije. I kako je noć između 5. i 6. oktobra bila jedna od najdužih, jer se strahovalo da bi režim po mraku, kad se građani raziđu, mogao da se reorganizuje i ponovo preuzme vlast. I da su zato mnogi ostali na ulicu celu noć. A oni bi možda pitali zašto se kaže da 6. oktobar nikad nije osvanuo, iako je tog dana Milošević na TV-u priznao poraz.
„Mislim da je za moju budućnost bitnije šta se desilo 5. oktobra, nego, na primer, kakvim su escajgom jeli Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa kad su se sastali, što sam imao prilike da čujem u školi”, ozbiljno će Kolja.
Ni njegovi roditelji verovatno više nemaju želju da mu pričaju o ushićenju koje su tada doživeli i razočaranjima koja su usledila u godinama posle.
Poslednjih godina menja se percepcija mnogih građana o tom datumu. Ako su ga nekad doživljavali kao prekretnicu na putu do bolje Srbije, prošle godine je čak petina građana Srbije, kako je pokazalo istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) smatrala da je to početak propadanja Srbije, a godinu dana ranije to je mislilo čak 25 odsto građana.
Za promenu odnosa prema petooktobarskim promenama Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida vidi nekoliko razloga.
„Jedan je ono što možemo zvati izneverenim očekivanjima. Tada je bio jedan veliki nalet entuzijazma, građani su verovali u promene koje je najavio 5. oktobar, ali veliki broj najavljenog nije urađen do kraja i to je razlog što neki počinju da prave otklon od tekovina 5. oktobra“, navodi Klačar.
„Drugi razlog je taj što je već nakon dve-tri godine došlo do podele i raspada DOS-a, koalicije koja je pobedila Miloševića, a na to se nadovezao i tragičan slučaj ubistva premijera Đinđića. Treći razlog je, može se reći, demografski. Mi sada u istraživanjima imamo veliki broj mladih ljudi koji na 5. oktobar ne gledaju na isti način kao njihovi roditelji, pre svega što o tome nisu najbolje informisani, niti su u tome učestvovali“, dodaje.
„Četvrti razlog je drugačija politička klima u državi. Sada imamo na vlasti ljude kojima 5. oktobar nije datum oko kojeg se okupljaju. Taj dan se danas promoviše kao datum kada su neki ljudi zapalili skupštinu i opljačkali neke vredne stvari iz nje. Dakle, kreiran je jedan narativ koji je umereno ili izrazito negativan prema 5. oktobru. Imajući u vidu da stranke koje su sad na vlasti imaju većinsku podršku, logično je očekivati da oni koji glasaju za njih takođe ne gledaju blagonaklono na događaje od pre 18 godina“, objašnjava Klačar pad podrške danu koji za koji se i danas kaže da je doneo demokratske promene Srbiji, iako se mnogi i ne bi s tim složili.
Uostalom, najveći broj građana Srbije, prema pomenutom istraživanju Cesida iz juna prošle godine, njih oko 40 odsto, na pitanje o dometima petooktobarskih promena odgovara da je sve ostalo isto samo su jedni zamenili druge. Ipak, da li je sve ostalo isto?
Za početak, nema više sankcija međunarodne zajednice, hrana i odeća kupuju se pretežno u radnjama, umesto na kartonskim uličnim tezgama, a kad se proba smeđa tečnost u flašama „Coca-cole“, ne razmišlja se o količini oktana, nego šećera u njoj. Broj nula na domaćim novčanicama stagnira gotovo dve decenije, a devize su isto toliko u slobodnoj prodaji. Inflacija je u granicama evropskog proseka, penzije se isplaćuju redovno.
Postpetooktobarske vlasti nisu uspele da ispune sve stavke iz svog „Ugovora s narodom“, objavljenog uoči izbora za predsednika SR Jugoslavije, savezni i vojvođanski parlament i lokalne samouprave, ali neke od važnijih jesu, iako se to danas možda olako zaboravlja.
Baš kao i činjenica da su, kako kaže Klačar, ključne petooktobarske tekovine danas manje više usvojili gotovo svi akteri na političkoj sceni Srbije. „I danas vladajuće SNS i SPS su prihvatile većinu ideja za koje su se zalagali ljudi koji su izneli 5. oktobar. Tu pre svega mislim na činjenicu da su se sve te stranke okrenule evropskim integracijama , saradnji sa zapadnim zemljama na nekim mirnim osnovama, i održavanju stabilnosti u regionu“, dodaje Klačar.
Ne zaboravlja se, međutim, da su i predstavnici demokratskih vlasti nastavili sa gomilanjem funkcija, da nisu otvorili dosijee tajnih službi, da su tajkunima, koji su prvi milion stekli u Miloševićevo vreme, omogućili da jeftino kupuju fabrike u procesu privatizacije, praveći ih još bogatijim i da su uporno izbegavali da donesu zakon o poreklu imovine, dok se mnogima od njih ona neobjašnjivo brzo i lako uvećavala.
Otuda možda i ne čudi što u anketi jednog dnevog lista ovih dana neki studenti kažu da su im roditelji ili bake i deke pričali da se devedesetih godina prošlog veka živelo možda i bolje nego danas. I pored rekordne hiperinflacije, nestašice svega, ratova…
Potpisniku ovih redova pre par godina jedan od onih koje sociolozi zovu gubitnicima tranzicije objasnio je zašto mu je devedesetih bilo bolje nego posle 5. oktobra. Tada je bio zaposlen u društvenom preduzeću i iako mu je plata bila mizerna, staž mu je, tvrdio je, redovno uplaćivan i imao je overenu zdravstvenu knjižicu. Ako i nije bio na prinudnom odmoru, mogao je da uzme bolovanje i da ode u neku šverc turu da dopuni kućni budžet. Išao je jedno vreme u Mađarsku ili Bugarsku i donosio hranu, a posle u Grčku po alat i šrafove, koje je prodavao na pijaci. Po turi je bio dobar 200 maraka, a već sa 100 je mogao da „sastavi mesec“. Posle je preduzeće privatizovano, on je postao tehnološki višak, i počeo da prodaje voće na pijaci da bi preživeo. I molio se bogu da ga zdravlje posluži dok ne ispuni uslov za starosnu penziju, pošto zdravstvenu knjižicu više nije imao. A 100 maraka više nije bilo dovoljno “od prvog do prvog”.
Nije mali broj ni onih kojima je život posle 5. oktobra krenuo na bolje. Dušanu (50), petooktobarske promene nisu presudno uticale na standard, jer je i pre i posle radio za privatnu firmu, u kojoj se plata dobijala prema rezultatima. Ipak, priznaje da je posle 2000. bilo pozitivnih promena. “Nisam samo ja u pitanju. Mnogima oko mene nije bilo dobro tih devedesetih, pa ni meni nije moglo biti svejedno zbog toga. Kasnije je mnogima u mom okruženju krenulo na bolje”, objašnjava.
Na događaje od 5. oktobra 2000. sa distance od 18 godina gleda kao neku vrstu dogovora o primopredaji vlasti. “Pa jel nekome od onih koji su do tada vodili zemlju falilo nešto posle 5. oktobra? Jel neko odgovarao za nešto?”, postavlja retoričko pitanje.
“Ili je problem što ovi koji su tada uzeli vlast nisu znali šta će s njom. Kao kad dete od tri godine traži igračku za decu od 12-15 godina i onda kad mu daš, ono ne zna kako se koristi. I na kraju smo došli do toga da nam zemlju danas vodi B postava iz devedesetih”, slikovito objašnjava.
Dobar deo opozicije, koju čine i stranke pobednice 5. oktobra ili njihove naslednice, 18 godina kasnije pokušava da građane ubedi da je danas slična situacija kao pre 5. oktobra. Da je vlast opet u rukama jednog čoveka, da mafija ponovo ubija na ulicama, da postoji cenzura u medijima, da mladi opet odlaze iz zemlje. Bojan Klačar iz Cesida, međutim, smatra da se te dve situacije ne mogu porediti.
“Koliko god da ima nekih sličnosti danas sa nekim periodom pre 5. oktobra, ipak 1999. ili 2000. godina nisu uporedive sa 2018. Radi se o izrazito drugačijem kontekstu. I političkom, ekonomskom, socijalnom. Te 2000. godine su tek delimično bile sanirane posledice NATO bombardovanja. Dve godine uoči tog datuma, bilo je ogromnih problema i zločina na Kosovu, rat u BiH je završen pet godina pre toga. Nije uporedivo i mislim da opozicija greši što na neki način pokušava da preslika tu petooktobarsku atmosferu na današnje prilike”, kaže Klačar.
“Ne postoji sličnost u još jednom aspektu – politički entuzijazam građana, koji danas nisu toliko aktivni kao tada. Zaista je sve to što što se dešavalo devedesetih relativno lako je moglo da okupi veliki broj ljudi da se suprotstavi svemu tome nego danas kada većina od tih stvari ne postoji i podrazumeva se nekako da smo ih osvojili. Osim toga, tada je Srbija imala snažniju opoziciju i civilni sektor i snažniju podršku stranih aktera, što je stvaralo preduslove da se ljudi brže i lakše organizuju”, objašnjava Klačar, napominjući da nije realno da će se logika političkog organizovanja kakvo je bilo 5. oktobra 2000. dva puta ponoviti na identičan način.
“Ljudi su tada verovali da posle deset godina vladavine jedne osobe i jedne stranke postoje neki ljudi koji se u politici nisu ukaljali i da im treba dati šansu i podršku. Verovatno se i tu krije i deo razloga za sadašnju situaciju, jer je veliki broj građana uložio poverenje u neke ljude, a oni nisu ispunili ono zbog čega su izabrani”, kaže Klačar.
Ovo poslednje možda je i ključni razlog što danas mnogi 5. oktobar upisuju na listu istorijskih datuma kada je Srbija još jednom uspela da propusti priliku da uradi nešto dobro.
(Al Jazeera Balkans)
