U ekskluzivnom intervju Dragani Marković u časopisu „Odbrana“, već legendarni pukovnik Žak Ogar govori, između ostalog i o opasnom incidentu, kada je, kao komandant francuskih specijalnih snaga na KiM, zaustavio kolonu britanskih oklopnih jedinica i naredio svojim vojnicima da pucaju na Engleze, ako zatreba.
— Da, poslao sam ljude da izvide put Mitrovica—Vučitrn, dve patrole na džipovima su naišle na kolonu britanskih oklopnih jedinica, koja je išla iz Prištine u pravcu Mitrovice. Na njihovim tenkovima bili su pripadnici OVK, vijorile su se albanske zastave. Moja patrola, koja je brojala tek nekolicinu ljudi, zaustavila je britansku brigadu kako bi je sprečila da prodre dalje u francuski sektor. Moji ljudi su me obavestili da su se neka oklopna vozila uputila ka Mitrovici, oni nisu očekivali da smo mi već bili tu, jer su hteli da stignu pre francuske brigade, kako bi nas dočekali odbori OVK, što je bilo neprihvatljivo. Činjenica da su pripadnici OVK bili na britanskim oklopnim vozilima bio je očigledan dokaz njihove uzajamne saradnje.
[adsenseyu1]
Ako krenu napred — pucajte na Engleze
Konfrontacija je trajala šest sati, između mog malog tima francuskih specijalnih snaga i britanske oklopne brigade. Francuski vojnici i oficir koji je komandovao patrolom su me pitali šta da rade, ja sam im rekao: „Nemojte dalje da napredujete, a ako oni krenu napred, pucajte na njih!“ To je bio ozbiljan incident, kako sa francuske tako i sa britanske strane. O tome smo obavestili naše šefove, trebalo im je šest sati da reše problem. Na kraju su se Britanci okrenuli i vratili u Prištinu. Britanci su otišli veoma besni, ali su otišli. I Albanci iz OVK su isto tako bili vrlo besni. Sa nama je bilo i nekoliko srpskih oficira u ulozi posmatrača, koji su bili veoma srećni zbog takvog raspleta situacije. To nije promenilo dalji tok istorije, ali taj incident između takozvanih saveznika je veoma interesantan.
Postoji tanka granica koja deli ravnodušnost od krivice. Na nju najdirektnije upozoravaju reči Žana Amerija, logoraša iz Aušvica, koji kaže: „Svet koji prašta i zaboravlja me je osudio, a ne oni koji su počinili horor“. U svetu ravnodušnih, delo Žaka Ogara izdvojilo se kao osuda nepravde, kao put do istine o svemu što se 1999. godine dešavalo na Kosovu i Metohiji. Šta je učinilo da se kao čovek i oficir pobuni protiv nepravde činjene nad srpskim stanovništvom?
— Možda bi prvi deo odgovora bio jednostavno to što sam bio revoltiran svim onim što sam video na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Duboko su me pogodili događaji koji su se odvijali pred mojim očima, pred očima mojih ljudi. Naravno, postoji i dublji deo odgovora. Kao neko ko poznaje istoriju, osećao sam istinsku solidarnost i empatiju kao hrišćanin, kada sam video šta se na Kosovu i Metohiji događa sa srpskim manastirima, monasima, monahinjama. Kada sam video kako ih napadaju, muče, pljačkaju, bio sam užasnut. Takođe, osetio sam da sam u potpunosti solidaran sa onim što se događalo Srbima, budući da sam znao da su Srbi od davnina prijatelji Francuske.
[adsenseyu4]
Otac me je podsetio na temelje francusko-srpskog prijateljstva
Potičete iz vojničke porodice u nekoliko generacija. Potomak ste generala Žaka Ogara, oficira mornaričke pešadije, borca iz Drugog svetskog rata i ratova iz Indokine i Alžira, sin Emil-Luja Ogara, oficira afričke armije, nećak generala Pjera de Benovila, heroja Pokreta otpora i borca za oslobođenje Francuske. Vaš brat je armijski general Žan-Fransoa Ogar. Šta vam je rekao otac kada ste krenuli na Kosovo?
— Moj otac je za mene bio pre svega uzor, neko kome sam se neizmerno divio, koga sam neizmerno voleo. Kada sam mu najavio da su me odredili za misiju na Kosovu, on me je podsetio na temelje francusko-srpskog prijateljstva. A kad mi je sve to ispričao, rekao sam sebi da ću nekako da se snađem da me prerasporede u neku drugu misiju, verovatno u Afriku, i da neću da ulazim u tu priču na Kosovu. Tada mi je otac rekao: „A ne, ne smeš da odbiješ misiju, moraš da je prihvatiš!“ I dodao: „Ti ćeš je bolje obaviti, tim pre što imaš istinsku sposobnost rasuđivanja, zahvaljujući ovom našem razgovoru“. Danas znam da je bio u pravu i da je pravilno rasuđivanje to što čini razliku između pravog oficira i nekog prosečnog.
Realno gledano, vi ste juna te 1999. godine kao komandant francuskih specijalaca učinili ono što je i trebalo da bude uloga Kfora — zaštitili ste ugrožene — Srbe koji su se povlačili za svojom vojskom. Nažalost, veći deo Kfora mirno je gledao kako se vrše zločini nad Srbima. Kada ste i kako primetili da postoji pristrasnost, da tu nešto ne funkcioniše kako bi trebalo?
— To je odlično pitanje. Odmah sam primetio taj problem kod britanske vojske. Pošto sam bio pod komandom generala britanskih specijalnih snaga, koji je komandovao celokupnim specijalnim snagama NATO-a, trebalo je da koordiniramo jedni s drugima. Odmah sam shvatio da moj britanski general nije želeo da se ja previše brzo rasporedim u predviđenu zonu francuske odgovornosti u Kosovskoj Mitrovici. Sa druge strane imao sam i jasno uputstvo šefa Generalštaba francuske armije koji mi je rekao: „Srbi odlaze, Francuzi su odmah iza njih, nema mesta za OVK između odlaska Srba i dolaska Francuza“. On nije hteo da se pripadnici OVK uvuku između odlaska Srba i dolaska Francuza u našu zonu odgovornosti. Tako da sam, uz dozvolu mog šefa u Parizu, anticipirao raspoređivanje francuskih specijalnih snaga u našu zonu odgovornosti u Kosovskoj Mitrovici. A tu sam video da su Britanci već bili raspoređeni u malim timovima specijalnih snaga sa OVK. Tako je i došlo do te epizode, te zasede koja je postavljena srpskim civilima koji su išli iz Peći u Mitrovicu, a koja se dogodila uz uplitanje Britanaca i OVK.
[adsenseyu1]
Zapadnoj civilizaciji danas nije dobro
O vašoj profesionalnosti postoje mnoga svedočanstva naših ratnih komandanata iz 1999. godine. Kako vreme prolazi, dolazimo do sve više informacija. Poznajući situaciju o kojoj govorite, zaista je fascinantno u tako kratkom vremenu, u takvim okolnostima, doneti jednu takvu odluku.
— To je sama suština mog posla, smisao obavljanja moje dužnosti. Mislim da je moralna edukacija jednog oficira isto toliko bitna kao i njegova taktičko-tehnička obuka.
O iskustvu sa takozvanom OVK bili ste dovoljno hrabri da izgovorite istinu. U jednom novinskom razgovoru rekli ste i: „To što je OVK bila privilegovani sagovornik EU predstavlja iskrivljivanje istorije, kršenje međunarodnog prava i vraćanje civilizacije unazad“. Kako je u ovom našem vremenu i civilizacijskom trenutku moglo da se dogodi tako nešto?
— Mislim da nije nikakva tajna da zapadnoj civilizaciji danas jednostavno nije dobro. Dehristijanizacija je počela još pre 250 godina, u stvari, u vreme Francuske revolucije. Možda će to nekog šokirati, ali to stvarno mislim. Različite faze te dehristijanizacije, posebno u Francuskoj, kao što su napuštanje moralnih vrednosti, materijalizam, kapitalizam bez granica, duh uživanja, dovoljni su razlozi koji su, nažalost, doveli zapadnu civilizaciju do urušavanja i pada
Haški tribunal izmanipulisao međunarodnu pravdu
Govorili smo o oficirskom moralu, časti, dužnosti… Kako vi vidite presude koje su srpskim visokim oficirima izrečene u Hagu?
— Niko od nas ne može tačno da zna šta se dešavalo na terenu usred ratnih dejstava. Prateći rad Tribunala, mislim da je ta međunarodna pravda izmanipulisana, pravda „pobednika“, pravda koja deluje po naredbi NATO-a, naredbi SAD, naredbi Evropske unije. Zato nisam iznenađen da su najteže kazne donete protiv srpskih oficira, ma šta da su oni uradili. Uveren sam da su to oficiri dostojni poštovanja, koji su samo obavljali svoju dužnost. Pravda pobednika je tokom čitave istorije bila nemilosrdna prema pobeđenima. U martu 2019. godine bio sam i govorio u Beogradu, kada je obeležena tužna 20. godišnjica početka bombardovanja SRJ. Tada sam dobio ratni dnevnik generala Pavkovića, koji izdržava kaznu zatvora u Finskoj. Veoma me je dirnuo taj njegov gest, ja ga ne poznajem lično, ali sam siguran da je on izuzetan oficir, čija se čast ne može dovesti u pitanje. Siguran sam u to. Uveren sam da je on oficir na koga Srbija treba da bude ponosna. Bila bi mi čast da ga jednog dana posetim u zatvoru. Bio bih veoma srećan i veoma počastvovan da otputujem u Finsku, da ga upoznam i da mu izrazim svoje bratsko poštovanje.
[adsenseyu4]
Šta su Balkan, Evropa i svet dobili agresijom na SRJ i pokušajem stvaranja takozvane države Kosovo? Kakav je, po vašem mišljenju, epilog tog užasa iz ratne 1999. godine?
— Biću jako strog. Mislim da Evropa nije izašla kao pobednik iz te epizode. Zato sam i napisao knjigu koju sam naslovio „Evropa je skončala u Prištini“ jer mislim da se Evropska unija potpuno diskreditovala u toj priči. Ništa nije rešeno, nisu rešeni nikakvi problemi na Balkanu, samo su još više pogoršani, još je više doliveno ulje na vatru. To je za mene apsolutno neodgovorna politika, u kojoj smo mi odigrali igru Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke.
Već 2000. godine napustili ste francusku vojsku. Ima li iskustvo sa Kosova udela u toj odluci?
— Da, naravno. Vratio sam se sa Kosova, a moj otac je umro dva dana po mom povratku. Suočio sam se sa nerazumevanjem francuske vojne hijerarhije, koja je bila naklonjena meni, ali koja je smatrala da sam bio pomalo komplikovan, da tako kažem. Objasnili su mi da postajem „slučaj za rešavanje“, ne znam kako drugačije da se izrazim, i to „težak slučaj za rešavanje“. Otišao sam svojom voljom.
Odluka pukovnika Žaka Ogara da pomogne manastirima koji su bili u opasnosti i da zaštiti pravoslavno stanovništvo, uključujući i manastir Devič, u junu 1999. godine, donela mu je najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve — Orden Svetog Save, Za izrazitu hrabrost i herojstvo, predsednik Francuske odlikovao ga je Ordenom Legije časti, a predsednik Republike Srbije Medaljom „Miloš Obilić“. Svim tim priznanjima ovom div-junaku pridružila se i Nagrada „Braća Karić” za dobročinstvo — jačanje mira, saradnje i prijateljstva među narodima.
Dragana Markovič (Sputnik)
