Gaslajting se često prepoznaje tek kada ostavi tragove, a tada su posledice već duboke. O toj vrsti psihološkog nasilja govorila je klinička psihološkinja Lidija Inšina, stručnjak sa dvadeset godina iskustva u radu sa manipulacijama i ekstremnim komunikacijama, upozoravajući da je reč o mehanizmu koji tiho, ali sistematski potkopava čovekovo poverenje u sopstveni doživljaj stvarnosti.
Inšina je objasnila da gaslajting funkcioniše tako što se osobi uporno sugeriše da su njena osećanja, sećanja ili zaključci pogrešni. Nije to otvoreni napad, već dugotrajno „pomeranje tla pod nogama“, sa jasnim ciljem – uspostavljanje kontrole.
I upravo zato se, kako naglašava, najčešće pojavljuje tamo gde se najmanje očekuje: u porodici, partnerskim odnosima, u okruženju koje bi trebalo da bude sigurno.
Pre toga su slične mehanizme opisivali i drugi stručnjaci. Psihoterapeutkinja Anastasija Varlamova ukazala je da je jedan od prvih signala manipulacije trenutak kada osoba počne da sumnja u sebe.
Ta unutrašnja nesigurnost ne bi smela da se ignoriše. Varlamova savetuje da je važno uključiti pogled sa strane, potražiti podršku i hladne glave razdvojiti proverljive činjenice od reči manipulatora. A kada okolnosti to dozvoljavaju, prekid ili bar drastično smanjenje kontakta može biti najzdravija opcija.
Inšina, međutim, ide korak dalje i precizira da gaslajting nije uvek isti. Ona razlikuje tri osnovna oblika: svesno agresivni, gde se iskrivljavanje stvarnosti koristi kao sredstvo moći; nesvesni, koji proizlazi iz ličnih trauma samog manipulatora; i takozvani „šaljivi“ oblik, gde se ponižavanje kamuflira humorom.
Bez obzira na formu, posledice su slične – anksiozni poremećaji, depresija, gubitak ličnih granica i povećana sklonost ka toksičnim odnosima.
O toj temi je još u septembru govorio i poslovni psiholog Aleksandar Berežnoj, koji je za „Izvestija“ naveo da je osnovni zadatak gaslajtera prisvajanje tuđe snage. Bilo da je reč o novcu, emocijama ili karijeri, manipulacija služi ličnoj koristi. Ključ odbrane, prema njegovim rečima, leži u unutrašnjem osećaju celovitosti i sopstvene vrednosti.
Kasnije, u oktobru, Berežnoj je dodatno pojasnio kako se razvija svojevrsni emocionalni imunitet na gaslajting. U razgovoru, istakao je da se on gradi kroz iskren dijalog koji razjašnjava odnose, kroz preispitivanje ličnih uverenja i vraćanje osećaja lične vrednosti, ali i kroz sposobnost donošenja odluka na osnovu sopstvenih vrednosti, a ne straha ili tuđih očekivanja. Sve to, kako kaže, jača unutrašnju sigurnost i štiti od manipulacija.
U tom kontekstu, Inšina naglašava da otpor gaslajtingu počinje prilično prizemno – beleženjem činjenica, traženjem spoljne podrške i jasnim postavljanjem granica.
Rad sa psihologom ima ključnu ulogu u vraćanju poverenja u sopstvene osećaje. Posebno upozorava na odgovornost odraslih da ovaj obrazac ne prenose dalje: u odnosu sa decom njihova osećanja moraju biti priznata kao stvarna i važna.
Da posledice mogu biti još teže, podsetila je ranije i psihološkinja Ksenija Levina, navodeći za RT da u kasnijim fazama gaslajtinga stanje žrtve može prerasti u depresiju. I tu se krug zatvara – od naizgled bezazlenih sumnji u sopstveni doživljaj do ozbiljnih psihičkih poremećaja.
Gaslajting, kako se vidi iz ovih svedočenja, nije prolazna pojava niti modna reč. To je obrazac ponašanja sa dugoročnim posledicama, često nevidljiv spolja, ali razoran iznutra. A pitanje koje ostaje otvoreno jeste koliko društvo, u svakodnevnim odnosima, zaista prepoznaje gde prestaje „šala“, a počinje sistematsko narušavanje tuđe stvarnosti.
