Nakon godina zastoja i hladnih odnosa, uprkos protivljenju drugih zemalja i podzemnom ratu sa Sjedinjenim Državama, francuski predsednik odjednom predvodi „proruski front“ Evrope.
Neprekidni narodni protesti u Francuskoj i kolaps domaćeg konsenzusa ne sprečavaju Emanuela Makrona, čvrstog zagovornika evropskog liberalizma i samoproglašenog pragmatičnog naslednika Šarl de Gola, da svoju inostranu agendu okrene prema Rusiji.
[adsenseyu1]
Možda se nekima čini da ovo uverenje u nužnost saradnje EU i Rusije prejudicira približavanje između Ukrajine i Rusije, zbog čega je Makron pozvao u Pariz novog ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog i ruskog vođu Vladimira Putina, ali to nije tako.
To je bila samo poslednja u nizu poruka koju je Jelisejska palata uputila Kremlju, poput privremenog zaustavljanja Severne Makedonije i Albanije na putu u EU, izjave o potrebi preispitivanja ciljeva i prirode NATO pakta zato što Rusija i Kina nisu neprijatelji Zapada, prvih koraka prema uklanjanju režima sankcija, nedavne najave o bilateralnoj saradnji na Arktiku, kao i sve češćeg spominjanja najvećeg „de golista“ Evrope kako govori o prostoru “od Lisabona do Vladivostoka”.
Pariski samit nije dao neke rezultate, ali uvek može da predstavlja dobro polazište za okončanje ukrajinske krize. Strane su postigle sporazum koji predviđa produženje i potpuno sprovođenje primirja, dalju razmenu zarobljenika, demilitarizaciju ratnih područja, novi sastanak za četiri meseca radi procene razvoja odmrzavanja odnosa i veću saradnju u vezi sa političkim statusom Donbasa, iako je poslednje ključno pitanje o kom zavisi uspeh ili neuspeh bilo kog dijaloga.
[adsenseyu4]
Rusija bi, zapravo, želela da ustavna revizija obezbedi poseban status za samoproglašene republike, kako predviđa Sporazum iz Minska, a Ukrajina ne želi da pravi teritorijalne ustupke i smatra da je svaka autonomija koncesija i u tom smislu poraz.
Dok su Putin i Zelenski naslutili da uprkos važnosti susreta nije vreme za preterani entuzijazam, Makron ima drugačije mišljenje, jer je on u stvari jedini pravi pobednik samita.
Makrona ne zanima unutrašnji konsenzus, premda se čini da teži ponovnom izboru za predsednika. Njega više zanima budućnost Francuske kao prve sile Starog kontinenta, a promena kursa u proruskom ključu je uokvirena u ovaj kontekst traženja veličine i prestiža.
Simbolično je da je pred samit izbio skandal zbog najave Svetske antidopinške agencije o isključenju Rusije iz budućih svetskih sportskih takmičenja u sledeće četiri godine, uključujući Olimpijske igre i Svetski fudbalski kup. Simbolično, ali ne i slučajno, bilo je to upozorenje iz Vašingtona upućeno Parizu.
U stvari, poruka je da zeleno svetlo za ponovno uspostavljanje odnosa s Kremljom treba da stigne iz Bele kuće, a Evropska unija je jedan od američkih satelita bez ikakvog prava na autonomiju na međunarodnom polju.
Ali to zeleno svetlo iz Vašigntona nikada nije upaljeno, iako se Trampova administracija zaista pokazala predanijom saradnji s Moskvom od prethodne. Makron je stoga odlučio kako će napred da ide sam.
Nemačka, koja je nevoljno prihvatila režim sankcija zbog strateških interesa koji je vežu za Rusiju, pre svega energetske prirode, prepušta sve Francuskoj i intenzivno lobira za izgradnju gasovoda Severni tok 2.
[adsenseyu1]
Kada govorimo o Berlinu, poslato je vrlo snažno upozorenje. Naime, nova bolivijska vlada je otkazala sporazume koje je Evo Morales sklopio s nemačkom kompanijom ACI Systems za eksploataciju naslaga litijuma u zemlji, a taj litijum bi služio za snabdevanje zaliha nemačke automobilske industrije sledećih nekoliko edecenija i dao neverovatan podsticaj razvoju električnih automobila. SAD su s novom prevratničkom vladom u Boliviji Nemačku praktično izbacile iz igre.
Igra koju je Makron odlučio da igra je vrlo opasna i mogla bi skupo da košta Francusku. SAD na raspolaganju imaju široku lepezu hibridnih operacija i trgovinskih ratova koji se mogu primeniti protiv Pariza.
Ipak, Makronova inicijativa bi mogla da bude i znak da se unutar evropske političke elite nešto menja. Ako su na nivou EU odlučili da odmrznu front s Rusijom, tada je logično da to vodi uvereni evropski liberal, a to znači da su u Evropi svesni da novi Hladni rat nanosi više štete od pogrešno planiranog dobitka i da je jedini put kojim Evropa može da ide zapravo saživot s Ruskom Federacijom.
Međutim, ruski snovi Makrona i način njihove realizacije su potpuna nepoznanica. NATO nastavlja da se širi na postsovjetski prostor, EU je duboko podeljena, uz očiglednu infiltriraciju Vašingtona, a neke zemlje na tu temu ne odustaju od antiruskih stavova, posebno Poljska , Rumunija, pa čak i Finska.
Sudbina Ukrajine, EU posle Makrona i poslednji džepovi ruskog uticaja na kontinentu su žrtve stalnog pritiska. Najnovija takva provokacija se dogodila u Belorusiji, gde se u Minsku okupilo nekoliko stotina, možda hiljadu ultraliberala, koji su mahali zatavama EU i protestovali protiv projekta integracije Rusije i Belorusije.
Političari nisu savršeni, jer su i oni ljudi, a Makron je nesumnjivo trenutno jedna od najomraženijih ličnosti, kako u Francuskoj, tako i u Evropi, ali nije prvi put da daje velika obećanja u spoljnim poslovima.
[adsenseyu4]
Šarl de Gol je imao hrabrosti, ali i sreće, da uskladi odluke važne za Francusku usred Hladnog rata i niko nije mogao da ga spreči da Francusku povuče iz NATO struktura.
Makron bi trebalo da sledi korake svog prethodnika, ali ne samo na polju ideja, već pre svega u delovanju, a to znači da bi trebalo da udari temelje Evrope koja se stvarno proteže od Lisabona do Vladivostoka, očito prolazeći Parizom. Zašto da ne?
Pitanje je samo ima li Emnuel Makron hrabrosti, političkih veština i snage da uradi ono što traži većina EU, od Italije preko Mađarske i Austrije, do Nemačke, Slovenije i drugih zemalja, čak i ako u tom projektu isključimo Poljsku i baltičke zemlje?
Kako god bilo, „proruska“ inicijativa Pariza zaslužuje puno veću pažnju, kao i „indirektni udarci“ koje evropske zemlje dobijaju iz Vašigntona, poput raskida nemačko-bolivijskih ugovora o litijumu, sankcije Severnom toku 2 ili osveta Parizu zbog državnih subvencija u obliku carina od 10 odsto na avione evropskog proizvođača Airbusa i 25 odsto na francuska vina, škotske i irske viskije i sir iz svih delova EU.
(logicno.com)
