Ima li pilota u avionu? Naslov kultnog filma iz osamdesetih godina, parodije koja je proslavila Leslija Nilsena, može se iskoristiti za postavljanje pitanja o potezima Džozefa Bajdena.
Predsednik SAD inicirao je sastanke sa kolegama iz Rusije i Kine. Susret sa Vladimirom Putinom upriličen je u Ženevi. Iako nije bilo velikih očekivanja, nakon tročasovnog sastanka ispostavilo se i da postoje teme oko kojih je moguć makar i načelan dogovor. Uostalom, prekinuta je diplomatska kriza, ambasadori su vraćeni na svoje položaje.
Susret sa Si Đinpingom organizovan je u onlajn formatu. Opet tročasovni, tokom kojeg su razmotrena pitanja od obostranih interesa, uz podsećanje na različita viđenja nekih konkretnih kriza i „otvorenih stavki“.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Šta sad nameravaju Bajden i Amerika
Posle Ženeve Bajden je podvukao da „niko ne želi novi hladni rat“, te da je zadovoljan „započinjanjem bilateralnog dijaloga o strateškoj stabilnosti.“
Posle razgovora sa kineskim šefom države izjavio je: „Čini mi se da je naša odgovornost kao lidera Kine i SAD da obezbedimo da nadmetanje između naše dve zemlje ne preraste u sukob, bilo namerno ili nenamerno. Držimo se samo jednostavnog, direktnog nadmetanja“.
Ništa čudno, relacije između velikih sila podrazumevaju rad na oba koloseka, istovremeno se odigravaju i kooperacija i konfrontacija. O stvarima važnim za stratešku stabilnost međusobno se dogovara, sa manje ili više uspeha, iskreno ili neiskreno, sasvim je svejedno.
Tek, takav kanal komunikacije neophodan je kako se odnos ne bi pretvorio u „čistu konfrontaciju“. Ako je konfrontacija „čista“, pa usled toga i jedina opcija, onda svet nije daleko od novog velikog rata. Samim tim, nije daleko ni od nove velike tragedije epohalnih razmera.
Treba nekako postići gol
O ostalim stvarima, kojima se može popraviti sopstvena, a narušiti pozicija suparnika, uglavnom se odnosi oblikuju kroz konfrontaciju. Slabiju ili žešću, direktnu ili indirektnu, kreiranu ili spontanu. To je ono što Bajden naziva jednostavnim, direktnim nadmetanjem.
Fudbalskom terminologijom objašnjeno, treba postići gol. U utakmici su dozvoljeni faulovi, mora se i odbraniti sopstvena mreža, nekada je opravdano zaraditi i žuti karton, ali sve je to u granicama pravila, niko ne napušta teren. I to je sve legitimno.
Međutim, ono što se dešava nakon svih ohrabrujućih najava o zaustavljanju novog hladnog rata i obezbeđivanju strateške stabilnosti, postaje zabrinjavajuće.
Poruke Vašingtona onespokojavaju
Poruke iz Vašingtona, što neposredne što posredne – jesu onespokojavajuće. Generalni sekretar NATO najavljuje mogućnost razmeštanja nuklearnog oružja u istočnoevropskim članicama, kriza na poljsko – beloruskoj granici ciljano se usmerava ka eskalaciji, ukrajinske vlasti vrše nove pripreme za nastavak oružanog sukoba na istoku zemlje, sam Bajden preti bojkotom, delimičnim ili potpunim, Zimskih olimpijskih igara u Pekingu zbog kršenja ljudskih prava, a pod tim se podrazumeva stanje u Sinkjangu, Hong Kongu i na Tibetu, dok američki kongresmeni predlažu rezoluciju kojom bi se Vladimir Putin unapred proglasio nelegitimnim već u trenutku kandidovanja za novi predsednički mandat…
Ko zna, možda Svetlani Tihanovskoj prošire „prostorni okvir“, priznaju je i kao legitimnog predstavnika Savezne države Rusije i Belorusije!? Pošto je Medlin Olbrajt imenovana za predsednicu Odbora za odbrambenu politiku, sve je moguće!
Broj ovih i ovakvih predloga i mera, opseg pitanja koja obuhvataju, način kako se realizuju ili predstavljaju, ne samo da narušava poverenje, već i direktno ugrožava stratešku stabilnost.
To više nije jednostavno, direktno nadmetanje, kreiranje šanse za postizanje gola ili pravljenje faula za žuti karton zarad odbrane sopstvenog, nego su startovi za isključenje.
Moguć i prekid utakmice
Ukoliko se ovako nastavi, utakmica će biti prekinuta, samim tim neće biti kooperacije. Ostaje samo konfrontacija kao jedini mogući izbor i logičan epilog ovakve politike.
Loše procene Bajdenove administracije već su koštale samog američkog predsednika i uticale na destabilizaciju u pojedinim regionima. Slučaj Avganistana tu se izdvaja u svakom pogledu.
Bajden je doživeo i nekoliko teških diplomatskih poraza, među kojima je poslednji na klimatskom samitu u Glazgovu, kada je, suočen sa totalnim debaklom, morao pristati na bilateralni dogovor sa Kinezima, jer bez toga ne bi bilo ni završnog saopštenja sa skupa – čime je priznao ravnopravnost Pekinga u daljim dogovorima o „zelenoj agendi“.
Suočava se i sa brojnim izazovima na unutrašnjem planu, nesposoban da obuzda raznolike grupe koje zahtevaju ispunjavanje brojnih predizbornih obećanja i istovremeno da upravlja sa kolosalnom krizom koja ima i ekonomsku, i socijalnu i političku dimenziju, a za koju se uopšte ne nazire rešenje.
Postoji li kapacitet da se realno sagleda situacija?
Ako je odgovor potvrdan, onda je sledeće pitanje: postoji li politička volja da se sagleda realnost? Naivno, gotovo neverovatno, delovale su analize ili insajderske informacije kako će Bajden usmeriti Putina i Sija jednog protiv drugog, te se zato sa njima i sastaje odvojeno. Nije bilo realno govoriti ni o „velikom povratku Amerike“ pod Bajdenovim rukovođenjem uz oslanjanje na „zelenu politiku“ i borbu protiv klimatskih promena. Još je više pogrešno misliti kako će Rusi i Kinezi sedeti skrštenih ruku i mirno posmatrati američke aktivnosti u Belorusiji, Ukrajini, na Tajvanu, u crnomorskom akvatoriju i južnopacifičkom regionu.
To je Zahar Prilepin, opisujući tekuću situaciju u Donbasu, najbolje ilustrovao: „Razlika je u tome što će neprimetni, namršteni i tihi ruski savetnici pobeđivati i ginuti, deleći zajednički hleb sa Donbasom. A što se tiče američkih savetnika – ako ih ne precrta snajper – napustiće Kijev brže nego Kabul. Razlika je u tome što Amerikancima pobeda Kijeva nije ni potrebna – između ostalog i zato što je elementarno nedostižna – nego im je potrebno samo zatvaranje Severnog toka. A Rusija nema kud. Mi smo u svakom slučaju obavezni da pobedimo.“
Nema se kud
I Kinezi su obavezni da pobede u slučaju eskalacije situacije u Južnom kineskom moru. Ni oni nemaju kud! A i jedni i drugi, nemaju puno razloga da ubuduće Bajdenu veruju. Bez obzira što je Bajden inicirao razgovore sa Putinom i Sijem.
Patrik Bjukenen piše kako je „Bajden pred ambisom“. Bolje je koristiti već upotrebljeno poređenje. Bajdenova spoljna politika liči na naslov iz filma sa početka članka. Pilota je – ili zaspao ili zaboravio kako se upravlja! Moguća je tragedija i za one koji su u avionu, i za one na zemlji, na koje će avion pasti.
Nakon ohrabrujućih najava iz prvih meseci Bajdenovog mandata, uveravanja kako će se održati kanal za kooperaciju sa Moskvom i Pekingom, poslednja dešavanja deluju onespokojavajuće. Ugrožena je strateška stabilnost.
Dušan Proroković (sputnik)
