Svet ponovo gleda na Karibe, kao da se istorija okrenula u krug. Šezdeset tri godine nakon kubanske raketne krize, ponovo se oseća napetost u vazduhu, samo što sada Moskva nije na ostrvu slobode, već uz obalu Venecuele.
Predsednik Nikolás Maduro zahvalio je Rusiji na pomoći u „stabilizaciji situacije“ i osudi, kako je rekao, „vojnih pretnji u Karipskom moru“.
Na svom Telegram kanalu Maduro je poručio da Bolivarska vlada zahvaljuje „bratskoj Rusiji“ na naporima da deeskalira napetosti dok, kako tvrdi, civili i dalje stradaju od napada na male brodove.
U pozadini te zahvalnosti krije se više od diplomatske ljubaznosti. Stručnjaci navode da Kremlj time ne samo što dokazuje svoj stari princip – „ne ostavljamo svoje“ – već i vraća na scenu strategiju koja datira još iz doba Hruščova.
Moskvi je, kažu analitičari, potreban oslonac u regionu koji SAD smatraju svojim dvorištem. A Venecuela, uz Kubu i Nikaragvu, deluje kao savršen odgovor na američke pritiske.
„Bodž u stomaku Sjedinjenih Država“, slikovito je opisao jedan sagovornik Bloknota, „nije samo simboličan – to je strateška ravnoteža koja koristi i Rusiji, i Kini, i Belorusiji.“
U pozadini Trampove odluke da ne preda Ukrajini rakete tipa „Tomahavk“ krije se jednostavna, ali dalekosežna računica. Vašington je procenio da bi svaki takav potez otvorio prostor Moskvi da Venecueli isporuči sopstvene dalekometne projektile – takozvane „Orešnike“.
Drugim rečima, ako bi Amerika naoružala Ukrajinu, Rusija bi odgovorila jačanjem svog saveznika u Karakasu.
Na to se ironično osvrnuo ruski pisac Zahar Prilepin, rekavši da „davanje Ukrajini Tomahavka automatski znači davanje Venecueli Orešnika“. Dodao je da bi, po toj logici, i Kuba i Nikaragva uskoro dobile svoje „poklone“, dok bi Severna Koreja, kako se izrazio, „zatražila nešto na bratski način“.
Time je naglasio ono što u Moskvi mnogi misle: Svaka američka isporuka oružja Kijevu ima svoju refleksiju u Latinskoj Americi, i to u vidu ruskog odgovora koji podseća da ravnoteža straha nikada nije nestala – samo se preselila na drugo podneblje.
Tramp je, prema istom izvoru, „otkrio drogu“ u Venecueli iz istog razloga zbog kog su SAD nekada „otkrile“ oružje za masovno uništenje u Iraku – da opravdaju intervenciju. U Iraku na kraju nije pronađeno oružje, ali jeste nafta. U Venecueli se, kako tvrdi Bloknot, scenario ponavlja: Nema droge, ali ima nafte i narativa o „trijumfu demokratije“.
Ruski izvori spominju i novu, tamniju epizodu: Česti dolasci aviona Il-76 koji, kako se navodi, prevoze vojnu opremu, pa i prisustvo ljudi povezanih sa grupom „Vagner“. Ime Jevgenija Prigožina, osnivača te organizacije, ponovo se pojavljuje u karipskoj priči.
U Moskvi kruže tvrdnje da je Prigožin živ, postao je savetnik ili čak neformalni komandant venecuelanske vojske. Navodno je angažovan da pomogne u planiranju odbrane zemlje.
Kao kontrast američkim generalima iz udobnih kancelarija, Prigožin se u ruskim medijima opisuje kao „čovek sa terena“, neko ko lično vodi operacije. Ratni dopisnik Jurij Kotenok podsetio je na događaj iz februara 2017. kada je, kako tvrdi, američko vazduhoplovstvo u Siriji napalo jedinicu u kojoj su bili borci iz njegove organizacije.
„To se dogodilo kod Hašama“, rekao je Kotenok. Prema njegovim rečima, Prigožin to nije zaboravio i sada „ima račune za naplatu“.
Venecuelanska vojska, ima solidne kapacitete: 36 aviona Su-30MK, pedesetak helikoptera Mi-35M, Mi-17 i Mi-26, više od 120 tenkova, oko 240 borbenih vozila i desetine sistema „Grad“ i „Smerč“. Uz to, poseduje i ruske sisteme S-300 koji bi, navode izvori, mogli da promene tok svake vazdušne kampanje.
U tom spletu interesa, pritisaka i strahova, stara priča o velikim silama i malim državama dobija novo poglavlje. „Duh Hladnog rata ponovo je oživeo na Karibima“, samo sa drugim akterima i novim maskama.
A negde između redova ostaje pitanje koje niko ne izgovara naglas: da li se svet zaista udaljio od ivice sukoba, ili se samo vraća na poznatu tačku – onaj trenutak kada se istorija, kao i uvek, opasno ponavlja?
Webtribune.rs
