Vojne simulacije koje su nedavno uzburkale bezbednosne krugove u Evropi i šire ostavile su prilično neugodan utisak. Ne zbog spektakla, već zbog hladnih zaključaka.
Scenario je bio jednostavan na papiru, ali poruke koje je poslao nimalo bezazlene: Zapad, barem u ovom modelu, delovao je nespremno, razjedinjeno i spor u donošenju odluka. Ishod – brz i nepovoljan po NATO, uz procenu da bi Moskva mogla da ostvari ciljeve za svega nekoliko dana.
Zanimljivo je da su evropski lideri već neko vreme upozoravali na širu sliku: Rusija je prešla na vojnu ekonomiju, a tempo i obim njenog preoružavanja daleko premašuju potrebe aktuelnog sukoba u Ukrajini.
U tim krugovima to se čita kao signal za potencijalni pritisak na NATO, ne nužno odmah, ali dovoljno ozbiljno da zabrine. Upravo se u taj kontekst uklapa i ova simulacija.
Sama igra je, prema dostupnim informacijama, pokazala da bi Kremlju za preuzimanje kontrole nad jednom baltičkom državom moglo biti dovoljno oko 15.000 vojnika. Ne zbog vojne nadmoći u klasičnom smislu, već zbog oklevanja unutar Alijanse i izostanka jasnog vođstva Sjedinjenih Država.
U simulaciji, Vašington je odbio da aktivira član pet NATO-a, koji predviđa kolektivnu odbranu. U trenutku kada je Rusija, uz pomoć dronova, započela miniranje područja oko vojne baze, Nemačka je otezala sa odgovorom, a njena brigada stacionirana u Litvaniji ostala je pasivna.
Poljska je, sa svoje strane, formalno proglasila mobilizaciju, ali se to nije pretočilo u konkretno kretanje snaga ka zaštiti susedne teritorije. Taj jaz između političkih odluka i stvarne akcije provlači se kao jedna od ključnih slabosti koje je vežba ogolila.
U centru scenarija, odigranog u oktobru 2025. godine, bio je potez koji je, bar u simulaciji, pokrenuo lavinu: Rusija, pod izgovorom „humanitarnog kriznog stanja“ u Kalinjingradu, zauzima litvanski grad Marijampole, važan evropski transportni čvor.
Prema rečima Bartlomeja Kota, poljskog stručnjaka koji je u vežbi imao ulogu premijera, Rusija je uspela da ostvari većinu ciljeva gotovo bez većih pomeranja trupa. NATO je, kako je rekao za Wall Street Journal, u tom trenutku razmišljao pre svega o smirivanju situacije.
Još direktniji bio je vojni analitičar Franc-Štefan Hajdi, koji je u simulaciji tumačio ulogu načelnika ruskog generalštaba. Prema njegovom objašnjenju, uspeh je bio moguć jer je unapred bila uračunata nemačka neodlučnost.
Odvraćanje, kako je naveo, ne funkcioniše samo kroz kapacitete, već i kroz uverenje druge strane da ste spremni da ih upotrebite. U ovoj igri, rekao je, bilo je jasno da će Berlin oklevati – i to je bilo dovoljno.
Zanimljiv, i pomalo uznemirujući detalj iz zaključaka bivših nemačkih i NATO zvaničnika jeste procena da bi Rusiji bilo potrebno svega godinu dana da se pripremi za ovakav udar, a zatim svega nekoliko dana da ga sprovede do kraja. To baca drugačije svetlo na rasprave o rokovima, upozorenjima i „vremenu za reakciju“ koje se često pominju u političkim debatama.
Ove vojne igre organizovao je Centar za vojno modeliranje Univerziteta Bundesvera „Helmut Šmit“, uz učešće nemačkog lista Die Welt. Koliko god da su ovakve simulacije teorijske, one imaju jednu nezgodnu osobinu: ostavljaju pitanja da vise u vazduhu.
Ako je ovo bio samo model, koliko je stvarnost udaljena od njega – i da li je Zapad zaista spreman da proveri odgovor u realnim okolnostima, ili će se i tada tražiti još vremena za razmišljanje.
