U diplomatskim krugovima poslednjih dana kruže informacije koje bi mogle da označe prelomni trenutak u pregovorima o iranskom nuklearnom programu.
Prema navodima Kan News, Teheran je spreman da smanji nivo obogaćivanja uranijuma sa 60% na 3,67% i da istovremeno obustavi obogaćivanje na period do sedam godina. Taj procenat od 3,67% nije slučajan – upravo je to bila granica predviđena Zajedničkim sveobuhvatnim planom akcije iz 2015. godine.
Taj sporazum, postignut između Irana i međunarodnih posrednika, postavio je jasne okvire sa ciljem da se isključi mogućnost razvoja nuklearnog oružja. Sada, kako prenosi Kan News, Iran signalizira spremnost da se vrati u te parametre. Međutim, već u startu se vidi da pregovori neće biti jednostavni.
Dok Teheran nudi sedmogodišnju pauzu u obogaćivanju, Sjedinjene Države, prema istim izvorima, preferiraju duži rok – do deset godina. Razlika od tri godine možda na papiru deluje skromno, ali u svetu međunarodne bezbednosti takvi rokovi često nose veliku političku težinu. U diplomatiji, trajanje obaveze često je jednako važno kao i njen sadržaj.
Još veći kamen spoticanja predstavlja pitanje već akumuliranih zaliha uranijuma. Vašington zahteva da deo materijala bude izvezen iz zemlje, dok je Iran, prema dostupnim informacijama, spreman samo da snizi nivo obogaćivanja, ali ne i da pristane na izvoz postojećih količina.
Upravo tu leži suštinska dilema – kontrola buduće proizvodnje je jedno, ali sudbina već nagomilanog materijala je sasvim drugo pitanje.
Prema procenama, završna faza pregovora mogla bi da se odigra u Ženevi u narednim danima. Treća runda razgovora zakazana je za četvrtak, 26. februar. Axios navodi da je Bela kuća iznela dodatni zahtev – da budući nuklearni sporazum sa Iranom ima neograničeno trajanje. To bi značilo trajnu obavezu, bez vremenskog okvira, što predstavlja znatno ambiciozniji pristup od dosadašnjih modela.
Isti izvor piše da su američki zvaničnici postavili uslov: sastanak će se održati samo ako Teheran u roku od 48 sati dostavi detaljan plan budućeg nuklearnog sporazuma. Taj rok dodatno pojačava pritisak i jasno pokazuje da se pregovori vode pod strogo definisanim uslovima.
U ovom trenutku, sve deluje kao delikatna ravnoteža između tehničkih parametara i političkih zahteva. Smanjenje sa 60% na 3,67% zvuči kao jasan signal spremnosti na kompromis, ali pitanje trajanja obaveza i sudbine postojećih zaliha ostaje otvoreno.
U Ženevi će se, po svemu sudeći, odlučivati ne samo o procentima i rokovima, već i o poverenju koje je godinama narušavano. Hoće li se približiti konačnom dogovoru ili će nova runda samo produbiti razlike, zavisiće od toga koliko su strane spremne da popuste tamo gde im je politički najosetljivije.
