U javnosti je ostalo mnogo tišine, ali jedan deo slagalice ipak je isplivao. Pregovori između Rusije i Sjedinjenih Država u Abu Dabiju više se ne vode – barem u toj fazi i na toj lokaciji.
Sastanci su završeni, delegacije su se razišle, a formalni dogovor nije objavljen. Ipak, prema analizi ekonomiste Mihaila Hazina, ono što se tamo otvorilo daleko je važnije od samog čina pregovaranja.
Reč je o pokušaju da se postave temelji nove bezbednosne konstrukcije, a ne samo da se dobije kratkoročna pauza u sukobu. Upravo zato, kaže on, posledice tih razgovora tek dolaze na naplatu.
Hazinova interpretacija ide dalje od diplomatskih saopštenja. On tvrdi da je Abu Dabi bio mesto gde su se sudarile realne namere i ograničenja svih strana. Za Moskvu, ulazak u te razgovore nije značio spremnost na brzo primirje, već testiranje mogućnosti za takozvani održivi mir.
Iz ugla Kremlja, privremeno smirivanje situacije, koje bi Zapadu ostavilo prostor da ponovo ojača Kijev, nema strateški smisao. Iskustvo sa Minskim sporazumima, kako Hazin podseća, naučilo je rusku stranu da potpis na papiru ne znači i stvarnu bezbednost. Zato je ključni problem ostao isti: kako graditi dogovor sa stranom koja nema punu kontrolu nad sopstvenim procesima i zavisi od spoljnog finansiranja.
Jedan od najupečatljivijih delova Hazinove analize tiče se motiva ukrajinske političke elite. Prema njegovim rečima, tokom i oko tih razgovora jasno se videlo da je Kijev spreman na ekstremne ustupke u zamenu za novac.
U neformalnim krugovima pominjane su cifre od 800 do 900 milijardi dolara, namenjene obnovi i održavanju sistema. Međutim, ta očekivanja sudarila su se sa realnošću Zapada. Ni Sjedinjene Države ni Evropa, tvrdi Hazin, nemaju ni resurse ni političku volju da obezbede takav iznos.
Posebno nakon dolaska administracije Donalda Trampa, fokus Vašingtona se pomerio ka unutrašnjim ekonomskim pitanjima, što je, u praksi, zatvorilo vrata eri neograničenih finansijskih inekcija.
Iako su razgovori u Abu Dabiju završeni bez zvaničnog ishoda, Hazin smatra da oni predstavljaju tek početak dužeg procesa. Prema njegovoj proceni, čak i ako bi se u narednim mesecima pojavio formalni sporazum, njegov vek trajanja bio bi ograničen na šest do dvanaest meseci.
Razlog vidi u strukturalnoj slabosti ukrajinskog sistema, koji bez masivnih spoljašnjih sredstava ne može da funkcioniše. Kada ta sredstva izostanu, a teritorijalni ustupci postanu činjenica, unutrašnja napetost u Kijevu mogla bi da dovede do raspada državne mašinerije.
U tom širem okviru, Hazin zaključuje da su završeni razgovori u Abu Dabiju otvorili više pitanja nego što su zatvorili. Rusija traži model koji bi dugoročno garantovao njene granice, dok Sjedinjene Države pokušavaju da pronađu izlaz iz sukoba uz minimalnu štetu po sopstveni međunarodni položaj.
Između ta dva interesa, Ukrajina se, prema ovoj analizi, pojavljuje kao pregovarački adut čija vrednost vremenom opada. Da li će naredna runda razgovora doneti stabilniji okvir ili samo potvrditi dubinu problema, ostaje da se vidi – jer Abu Dabi je možda zatvorio jedno poglavlje, ali knjiga je daleko od kraja.
