Bez novca da finansira EU i njene članice, Nemačka je već izgubila lidersku poziciju u Uniji i onome što je od nje preostalo, a Francuska nema kapacitet da ispuni vakuum moći
U ovo vreme najdublje krize još od Drugog svetskog rata, Evropa je ostala bez lidera ,a kakvo-takvo liderstvo joj je sada najpotrebnije. Tačnije, evropska integracija poznata kao Evropska unija (EU) je ostala bez lidera. Od samog početka lideri su bili Nemačka i Francuska, ali te zemlje više nemaju liderske kapacitete. EU je obezglavljena i samo tumara američkim evropskim dvorištem. Istovremeno, briselska birokratija, koja je udaljena od stvarnog života kao nikada do sada, zasipa javnost besmislenim obećanjima „evropske perspektive“.
Iako je evropska integracija na početku bila pod inicijativom Francuske, vremenom lidersko mjesto je preuzela Nemačka, a posebno posle ujedinjenja te zemlje 1991. godine. Suštinsko, a i prirodno izvorište nemačkog vođstva je ekonomska i finansijska moć.
Nemačka je bila najveći finansijer svih projekata, ali i ekonomskog razvoja Evropske unije u celini. Nemačka je davala 33 odsto industrijske proizvodnje EU, 48 odsto ukupnog izvoza EU u Kinu i imala je najveći trgovinski suficit na svetu. Mada je politika EU sprovođena uz tu nemačku moć, stvarni kreator politike je, međutim, bila Francuska, i tako je u tom jedinstvu politike i ekonomije izgrađeno francusko-nemačko savezništvo i evropsko liderstvo. Ali, vremena su se promenila i sve se to raspalo.
Krah osovine Pariz-Berlin
Raspad je počeo još prije nekoliko godina kada je ekonomska a samim tim i politička kriza Zapada i Evrope postajala sve dublja, a kap koja je prelila čašu su američke anti-ruske sankcije koje verno sledi i EU. Nemačka privreda, čiji je jedan od stubova energija iz Rusije, je pred kolapsom i Berlin više nema novca da finansira druge zemlje. Uz to, američko zaoštravanje odnosa sa Kinom smanjuje pristup kineskom tržištu i u tome je opet najviše pogođena Nemačka.
Bez novca da finansira EU i njene članice, Nemačka je već izgubila lidersku poziciju u Evropskoj uniji i onome što je od Unije preostalo. I ne samo to, Nemačka je suočena i sa unutrašnjom nestabilnošću, protesti građana su sve češći a i centralna vlast u Berlinu ubrzano gubi bilo kakav autoritet.
Francuska, prateći topljenje nemačkog liderstva, ima liderske ambicije, ali nema kapaciteta. Iako još uvek ima jaku privredu i ne zavisi toliko od ruskog gasa (najvećim delom se snabdeva iz Alžira), ta zemlja ima veliki spoljni dug, takođe i trgovinski deficit, kao i unutrašnju nestabilnost.
Pod izgovorom takozvanih reformi, dobar deo francuske industrije je ili prodat strancima ili jednostavno napušten, što ima ozbiljne posledice, kao što se pokazalo tokom drastičnih mera suzbijanja epidemije korona virusa. Predsednik Emanuel Makron pokušava da prikrije te suštinske francuske probleme raznim obećanjima i projektima preuzimanja liderstva u EU, ali sve je to samo kupovanje vremena i „zamazivanje očiju“. Francuska nema kapacitet da predvodi EU.
Uz to, Nemačka nema više toliko novca da finansira francuske dubioze i spoljne dugove, čime slabi ne samo njena nego i moć Francuske. Predsednik Makron je pod izgovorom epidemije Korona virusa uporno nastojao da progura formiranje jedinstvenog fonda EU kojim bi se zajednički plaćali dugovi zemalja članica, drugim rečima da druge zemlje plaćaju tuđe, mahom francuske i italijanske dugove, ali je Nemačka još upornije to blokirala. Tako je i dodatno stvoren rascep između liderskog dvojca.
Treća zemlja koja bi po definiciji i prema obimu privrede i broju stanovnika mogla da bude ako ne lider onda deo liderstva EU je Italija. Ali, Italija od svih ima najmanje kapaciteta za tako važnu misiju. Italija je praktično u bankrotu i sa ogromnim dugovima. Jednostavno to je zemlja na koju se, bar za duže vreme, ne može računati kao na ozbiljnog liderskog partnera.
Druge velike zemlje, kao što su Španija i Poljska, takođe nemaju taj kapacitet.
Taj vakuum, prazan prostor liderstva EU, retorički, i samo tako, pokušavaju da popune pre svega male Baltičke republike. One nemaju kapacitet ali retorički pokušavaju da obezglavljenoj EU nametnu političke pravce. Naravno, svima je jasno da one govore u ime Amerike i da Amerika preko njih koristi priliku da dodatno uruši i ponizi ne samo EU, nego i njene vodeće zemlje. Malo je međutim verovatno da bi to moglo da ima nekog ozbiljnijeg efekta.
Čekajući kolaps
Uprkos toj realnosti utisak je da se i dalje traži novi lider ali izgleda da je to uzaludan posao. Nema onih koji bi mogli da budu novi lideri. Uz to, možda neće ni biti potrebe za novim liderom jer Evropske unije više neće ni biti, ili u najmanju ruku neće biti onakve Unije kakva je postojala do pre nekoliko godina. Glavni problem je nadolazeći ekonomski kolaps cele EU i Zapada u celini.
Taj potpuni ekonomski kolaps bi se mogao prvo desiti u Velikoj Britaniji, koja doduše formalno nije članica EU ali je u osnovi, sistemski još uvek njen deo, a onda bi sledile i druge zemlje. Prema najnovijim analizama 60 odsto kompanija u Britaniji će uskoro prestati da rade.
Aktuelne evropske elite nemaju, međutim, odgovor na taj kolaps koji će biti znatno dublji i teži od finansijskog sloma 2008. godine. Nezadovoljstvo javnosti će po svemu sudeći prerasti u ulične proteste, masovne štrajkove i nasilje. Očekuje se i takozvana građanska neposlušnost. U Britaniji, na primer, je već formiran pokret koji poziva građane da ne plaćaju drastično poskupele struju i gas.
Neophodna je promena modela društva i ekonomije i iskorak iz dosadašnjeg začaranog kruga zaduživanja i pljačke. Ta promena je neminovna, mada trenutno nema naznaka da političke i poslovne elite Evrope imaju dovoljno kapaciteta za taj istorijski posao.
Javnosti se nude laži kako su za ekonomski kolaps i inflaciju odgovorni Rusija i kriza u Ukrajini. Odlazeći britanski premijer Boris Džonson je poručio javnosti da „mora da pati i ispašta kako bismo pobedili Putina”. Ukrajinska kriza jeste simbol kolapsa EU ali nije njegov uzrok i to je izgleda jasno velikom delu javnosti. Svi znaju da su na primer poskupljenja, naročito gasa, struje i benzina, počela mnogo pre Ukrajine. Uprkos tome javnosti se uporno nude laži.
Jedna od vodećih je i priča kako su gas i nafta poskupeli zato što ih Rusija koristi kao oružje u borbi protiv Evrope. Javnosti se, naime, nameće tvrdnja da Rusija uskraćuje gas i naftu Evropi i tako je ucenjuje. Neverovatno licemerstvo i bezočna zamena teza. Evropa je uvela sankcije Rusiji, a ne obrnuto. Rusija i dalje isporučuje i gas i naftu, ali Evropa uvodi sankcije. U stvari, Evropa koristi gas i naftu kao oružje protiv Rusije, a ne obrnuto.
Preostalo je da se javnost i dalje drži u stalnom strahu. Pa pošto se sa Ukrajinom i ruskom opasnošću u velikoj meri ipak nije uspelo (javnost na Zapadu gubi interes za Ukrajinu), veliki su izgledi da će ponovo biti aktiviran korona virus a po svemu sudeći i još neke nove, laboratorijski generisane bolesti. Obnavljanje korona virusa bi trebalo da bude iskorišćeno kao izgovor za ekonomski sunovrat. Evropska elita je spremna i na to samo da bi prikrila da je ekonomski kolaps sistemski problem, odnosno da je ekonomski model doveo do kolapsa, a ne nešto drugo. Sve te manipulacije ne mogu, međutim, pomoći. To je samo gubljenje vremena.
I dok traju pomenute obmane, evropska integracija će se sve više i više rastakati. Sve države će se okrenuti sebi a ne integraciji i svi će se baviti pitanjem sopstvenog preživljavanja. Od integracije neće ostati ništa, a u međuvremenu će se iz Brisela i dalje izdavati saopštenja sa lažima o reformama i planovima. Ta saopštenja će pratiti i putovanja briselskih birokrata po takozvanom Zapadnom Balkanu, kao jedinom preostalom prostoru briselskog iživljavanja, preteći lokalnim liderima i nudeći im ne više EU, nego „evropsku perspektivu“, evropski put. To je naravno besmisleno jer se te zemlje odavno nalaze u Evropi pa je evropska perspektiva neviđena obmana.
Najnoviji i najbizarniji primer su navodni pritisci iz Brisela oko održavanja evropskog festivala LGBT populacije u Beogradu. Briselske birokrate i ne znaju drugačije, ali zašto bi lideri zemalja uopšte razgovarali sa njima i barem naizgled prihvatali njihove obmane? Ti briselski putnici imaju značaj samo u medijima Zapadnog Balkana, izvan toga oni ne postoje. Veći deo javnosti odavno ne prihvata njihove zahteve, kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja.
Poštovani čitaoci – Naše autorske tekstove objavljujemo samo na socijalnoj mreži Vkontakte i na Telegramu. Budite u toku, pratite nas.
Naš VKontakte kanal – https://vk.com/id718919389 Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Siniša Ljepojević (standard.rs)
