Amerikom se širi čudan, težak osećaj da se nešto veliko i mračno približava. Ne kao filmska scena, ne kao teorija zavere sa ruba interneta, već kao gotovo opipljiva nelagodnost koja ulazi u razgovore, tekstove, ankete i političke rasprave.
Profesor Jurij Ždanov, doktor pravnih nauka, zaslužni pravnik Rusije i izvršni sekretar Koordinacionog saveta generalnih tužilaca država ZND, taj talas opisuje bez okolišanja: Ne kao prolaznu paniku, već kao pojavu koja već liči na epidemiju.
Povod za razgovor je tekst američke spisateljice Kristine Embe, objavljen u New York Timesu pod znakovitim naslovom „Apokalipsa danas“. Ona piše da je tokom poslednjih nekoliko meseci ritam priča o „kraju vremena“ postao glasniji, prisutniji, i da se svuda oseća rastuća, kolektivna teskoba.
Nije to, kako primećuje Ždanov, prvi put da Amerikanci razmišljaju o katastrofi. Decenijama su se smenjivali strahovi: Prenaseljenost planete, nuklearni obračun koji je nekim čudom izbegnut, računalni kolaps iz 2000. godine koji se sveo na tehničke greške, pandemija koja još nije do kraja izašla iz kolektivne svesti, pa klimatska kriza čiji se puni efekti tek mere.
Ali danas, kako Emba piše, granica između svakodnevice i apokalipse deluje tanja nego ikad. Bilo da je uzrok haos drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa, ubrzani razvoj veštačke inteligencije ili nešto treće, realnost i katastrofični scenariji kao da su se opasno približili.
Ono što dodatno pojačava ovu atmosferu jeste činjenica da apokaliptične poruke više ne dolaze samo sa margina. U jesen su se TikTokom širile glasine da će „kraj“ početi u drugoj polovini septembra.
Pojedini evangelistički propovednici čak su navodili konkretan datum, 23. septembar, kada bi se, prema njihovim tvrdnjama, Isus Hrist vratio po svoje sledbenike, ostavljajući ostale iza sebe. Milioni pregleda su se nizali još pre nego što je taj dan došao i prošao.
Istovremeno, milijarder, tehnološki investitor i politički uticajna figura Piter Til mesecima je popularizovao svoju dugogodišnju tezu o približavanju, pa čak i dolasku Armagedona. U zatvorenom ciklusu od četiri predavanja u San Francisku govorio je o međunarodnim finansijama, opasnostima jedinstvene svetske države i sistemu koji je opisao kao „antikristolik“, spremnom da se aktivira „na pritisak dugmeta“.
Kada se tome dodaju podaci iz istraživanja, slika postaje još sumornija. Anketa Brukings instituta i Instituta za istraživanje javne religije pokazala je da 62 procenta Amerikanaca veruje da se zemlja kreće u pogrešnom smeru, dok 56 procenata smatra da je predsednik Tramp „opasan diktator čiju vlast treba ograničiti pre nego što uništi američku demokratiju“.
Istraživanje Pew centra dodatno podgreva utisak krize: Gotovo četvoro od deset ispitanika smatra da čovečanstvo već živi u „poslednjim vremenima“.
Tu atmosferu dodatno hrane poruke iz Silicijumske doline. Rukovodioci i istraživači, često sa mračnim ali i samouverenim tonom, upozoravaju da će veštačka inteligencija uskoro nadmašiti ljude i možda ih eliminisati.
Knjiga istraživača Eliezera Judkovskog i Nejta Soaresa nosi naslov koji sam po sebi zvuči kao presuda: „Ako neko ovo izgradi, svi će umreti“. Teško je ignorisati takvu poruku u svetu u kojem se kompanije vredne hiljade milijardi dolara utrkuju ko će brže razviti moćniji AI.
Ipak, iza religijskog i tehnološkog vela stoje i vrlo konkretni politički razlozi za strah. Izjave Donalda Trampa o mogućem obnavljanju nuklearnih testiranja snažno su odjeknule. Na mreži Truth Social predsednik je objavio da bi SAD mogle da nastave testiranja kao odgovor na, kako je naveo, nuklearne pretnje iz Rusije i Kine.
Ubrzo je tu nameru potvrdio i šef Pentagona. Taj signal je protumačen kao kraj 33-godišnjeg perioda uzdržanosti, koji traje od poslednjeg podzemnog testa u Nevadi, u septembru 1992. godine.
Iako su nuklearno odvraćanje i ravnoteža straha postojali decenijama, i tokom najintenzivnijih testiranja, danas se percepcija menja. Pravna stručnjakinja Kimiaki Kavai ukazuje da su odvraćanje i zastrašivanje uvek bili nerazdvojni i paradoksalni.
U radu „Nuklearno odvraćanje i pretnja silom“ ona tvrdi da sama logika odvraćanja potkopava međunarodno pravo, jer zabranjuje ne samo upotrebu sile, već i pretnju njenom upotrebom.
Tramp je, prema tom tumačenju, pokušao da pokaže snagu prema Rusiji i Kini, ali je istovremeno narušio pravni i moralni autoritet Amerike. Moskva je zapretila simetričnim merama u slučaju kršenja moratorijuma, Peking je izjavu ocenio kao strateško prisiljavanje, dok su čak i pojedini evropski zvaničnici upozorili da i testiranja bez eksplozija mogu oslabiti nuklearni tabu i destabilizovati NATO.
Analitičari Instituta za mir Toda idu korak dalje. Oni smatraju da bi obnavljanje testiranja predstavljalo kršenje duha i Ugovora o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih testova i Ugovora o zabrani nuklearnog oružja, koji je ratifikovalo više od devedeset država.
Taj dokument zabranjuje i upotrebu i pretnju upotrebom nuklearnog oružja, popunjavajući prazninu u Povelji UN. Iako nuklearne sile odbijaju da mu pristupe, rastuća podrška pokazuje formiranje moralnog i pravnog konsenzusa da samo posedovanje tog oružja predstavlja pretnju čovečanstvu. Pitanje koje se nameće glasi: Može li se svet graditi na spremnosti da se uništi?
U tom kontekstu, odvraćanje sve manje izgleda kao neutralna bezbednosna praksa. Ogromni arsenali i doktrina prvog udara učvršćuju globalnu nejednakost. U istočnoj Aziji američke bezbednosne garancije ograničavaju regionalnu autonomiju, dok u Evropi NATO uvlači države u sistem zasnovan na egzistencijalnoj pretnji. Kako primećuje Kavai, to više liči na prinudu nego na mir.
Strah dodatno produbljuje veza između nuklearnog oružja i veštačke inteligencije. Iako su predsednici SAD i Kine prošle godine zajednički izjavili da AI neće donositi odluke o lansiranju nuklearnog oružja, zabrinutost ostaje.
Novinar Džošua Kiting u tekstu za Vox podseća da između otkrivanja napada i odluke o odgovoru može proći svega nekoliko minuta. U takvim uslovima, iskušenje da se deo tereta prebaci na algoritme postaje razumljivo, ali i opasno.
Zvaničnici tvrde da računari nikada neće imati potpunu kontrolu, ali stručnjaci upozoravaju da problem nije u „pobunjenom“ AI-ju, već u ljudima koji se na njega oslanjaju.
Postoje i presedani. Lažne uzbune iz 1979. i 1983. godine, greške sistema ranog upozorenja i pogrešne procene tokom vežbe „Able Archer 83“ pokazale su koliko je malo potrebno da svet dođe na ivicu katastrofe.
Danas se razmatra i automatizacija pojedinih faza nuklearnog odlučivanja. General Entoni Kotton, komandant STRATCOM-a, tvrdi da će čovek uvek ostati „u toku“ i donositi konačne odluke. Ipak, stručnjaci poput Adama Lautera razmatraju modele u kojima bi AI pomogao predsedniku u skladu sa unapred dogovorenim planovima, slično logici sovjetskog sistema „Perimetar“, poznatog kao „Mrtva ruka“.
Argument je jednostavan: Ako je AI makar za jedan procenat bolji u ekstremnom stresu, zar to nije prednost? Ali ostaje neugodna dilema: Šta ako greši za taj isti jedan procenat?
Na kraju, paradoks ostaje. Ljudi žele da veruju da drže kontrolu, ali sve više zavise od sistema čije unutrašnje procese ni sami tvorci ne razumeju do kraja. Kako je rekla stručnjakinja za AI i nuklearno oružje Elis Saltini, to je i dalje „crna kutija“, ranjiva na napade, manipulacije i pogrešne ciljeve.
U takvom svetu, gde se tehnologija, politika i strah prepliću, nije čudno što se među običnim Amerikancima širi osećaj da se stoji na ivici nečega nepoznatog. Možda apokalipsa nije sutra, možda nikada neće doći. Ali sama činjenica da se o njoj govori tako ozbiljno i masovno govori dovoljno o vremenu u kojem se živi.
Webtribune.rs
