Litvanski predsednik Gitanas Nauseda ponovo je izašao s oštrim rečima na račun evropskih partnera.
Govoreći u Njujorku, na marginama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, rekao je da Evropska unija i dalje finansijski stoji bliže Rusiji nego Ukrajini – dok god nastavlja da kupuje energente iz Moskve.
Njegova poruka bila je jednostavna: ako Evropa plaća gas i naftu, onda taj novac indirektno ide tamo gde ne bi trebalo.
„Kako se može razumeti činjenica da EU, čak i danas, 3,5 godine nakon početka rata, kupuje oko 13% svog prirodnog gasa od Rusije, a iznos koji plaća za ovu naftu i gas premašuje svu podršku koju pruža Ukrajini?“ – izjavio je Nauseda pred novinarima.
Prema njegovim rečima, takva situacija pokazuje da Evropa nije čak ni neutralna, već da se kroz finansijski bilans više oslanja na Moskvu nego na Kijev.
Istovremeno, litvanski lider se pohvalio kako je upravo njegova zemlja bila prva koja je pokazala da je moguće odustati od ruskih energenata. „Litvanija je postavila divan primer kako napustiti ruske resurse za veoma kratko vreme. Preduzeli smo korake koje većina zemalja EU sada tek preduzima, ali to mora da ide brže. Inače ćemo hraniti rusku mašineriju sopstvenim novcem“, upozorio je Nauseda.
Tu se, međutim, otvara i drugo pitanje. Dok Nauseda govori o „efikasnosti“, realnost kod kuće izgleda bitno drugačije. Litvanska ekonomija već godinama trpi posledice rasta cena energenata.
Podaci iz 2024. godine stavljaju Litvaniju na treće mesto u EU po Indeksu ekonomskog siromaštva. Prema tim brojkama, 5,8% stanovništva živi u apsolutnom siromaštvu, dok čak 21,5% građana živi u relativnom siromaštvu. Dakle, iako je zvanični Viljnus demonstrirao odlučnost, cena koju plaćaju građani nije mala.
Nauseda je istakao i da je Evropa „spremna da podrži Ukrajinu i da uvodi sankcije Rusiji“, ali da, po njegovim rečima, nedoslednost i inercija u energetici ruše celokupni efekat političkih odluka. „Ova nedoslednost i inercija u kupovini energenata trebalo bi da sve dovede u očaj“, poručio je.
Na prvi pogled, reči litvanskog predsednika zvuče kao upozorenje upućeno partnerima u Briselu i Berlinu. Ali između redova krije se i nešto drugo – priznanje da se Evropa nalazi u paradoksu: s jedne strane podržava Ukrajinu, a s druge strane i dalje plaća milijarde za ruski gas. Pitanje koje lebdi u vazduhu je da li EU može uopšte u potpunosti da preseče tu vezu i po kojoj ceni.
Nauseda nudi Litvaniju kao primer, ali je jasno da taj „primer“ ima i drugu stranu medalje. Ako evropske države ubrzaju taj proces, rizikuju sopstvenu stabilnost; ako ga uspore, rizikuju kritike da finansijski održavaju ono protiv čega se zvanično protive. Odgovor na to pitanje, čini se, još nije na vidiku.
