Postoji zjapeća provalija između težnji američke elite o kontroli svetskog poretka i opadanja ekonomske, kulturne i društvene moći i uticaja ove zemlje u odnosu na ostatak sveta
Čitava poznata istorija može se posmatrati kao duga lista epizoda upotrebe sile, ili pretnji silom, u odnosima između ljudskih društava. Ovo važi za sve epohe, civilizacije i geografske prostore. Nasilje je imanentno čoveku. Trajno prisustvo nasilja ukazuje na nepromenjivost ljudske prirode, bez obzira na kulturni kontekst ili nivo tehnološkog razvoja. Lov i rat su stoga dve tesno povezane i verovatno najstarije ljudske profesije.
Kako je Arnold Tojnbi objasnio u svojoj monumentalnoj, dvanaestotomnoj Studiji istorije, svedoci smo uspona i padova civilizacija u svakoj epohi. Po Tojnbiju, ni naše doba nije izuzetak. Njegova analiza izazvala je brojne urlike gneva iz redova vernika u linearni progres večno-usavršavajućeg čovečanstva, a naročito kod onih posvećenih kultu američke izuzetnosti, i posvećenost naciji koja je uvek bila „na pravoj strani istorije“.
U skorije vreme slična upozorenja o krizi Zapada – i sa time povezana predviđanja o tekućem ili predstojećem sunovratu Amerike – iskazana su od strane Edvarda Lusa, Pola Kenedija, Najala Fergusona, Džona Miršajmera i drugih. Koristeći se različitim metodologijama, a ponekad polazeći i od različitih ideoloških pretpostavki, svaki od njih zaključio je da uspon velikih sila (kao i brzina i oblik njihovog krajnjeg propadanja) neizbežno zavisi od njihove sposobnosti da osmisle strategije koje su zasnovane na trezvenom odnosu između njihovih ambicija i resursa, tj. između ciljeva i sredstava.
Okretanje Tojnbija naglavačke
Kako je evropski sistem ravnoteže snaga pokazao nakon Bečkog kongresa 1815, moguće je imati duge periode stabilnog, prosperitetnog mira sve dok nijedan od ključnih igrača ne teži otvorenoj hegemoniji. Čak je moguće upravljati procesom opadanja na razuman način, ukoliko elite koje donose odluke prihvate da se odnos snaga promenio pa je neophodno prilagoditi se novoj stvarnosti. Ovo su pokazali Istočno Rimsko carstvo u poznom srednjem veku, Španija nakon Tridesetogodišnjeg rata i Velika Britanija nakon Versajskog mira.
Zaštićene od spoljne agresije barijerama dva ogromna okeana i dva bezopasna suseda, Sjedinjene Države bi u godinama pred nama morale da se usmere na hitne zadatke obnavljanja jednog raspuklog, kulturno degradiranog društva i na obnovu svoje oronule infrastrukture. Ovi zadaci predstavljaju ogroman izazov, ali njihovo ispunjavanje je preduslov za održanje Amerike na poziciji velike sile. Ne na poziciji svetskog hegemona, nego jedne velike sile među ostalim silama.
Tragično je što su ljudi koji trenutno oblikuju spoljnu i bezbednosnu politiku Amerike skloniji savetima neokonzervativnog gurua Roberta Kejgana. Njegov članak iz martovsko-aprilskog broja Forin afersa pod naslovom „Supersila – hteli, ne hteli“, imao je zastrašujuće zlokoban podnaslov: „Zašto Amerikanci moraju da prihvate svoju globalnu ulogu“. Ovo nije preporuka, niti je molba. To je naređenje. „Moraju“, nema „da li“, „ali“ ni „ukoliko“.
SAD ne mogu da počnu da se ponašaju kao „normalna nacija“, piše Kejgan, jer „Sjedinjene Države nisu bile obična nacija već više od jednog veka, niti su imale obične interese. Jedinstvena moć SAD daje im jedinstvenu ulogu“. Jedina nada za opstanak liberalizma kod kuće i u svetu je očuvanje svetskog poretka zasnovanog na liberalizmu, insistira Kejgan, a SAD su jedina sila sposobna da takav poredak održi. Svetu je potrebna Amerika (iako on nije uvek svestan ove činjenice, što se moglo videti u Vijetnamu, Iraku, itd). Americi, pak, potreban je svet, pa zato Amerika mora da bude naoružana do zuba i uvek spremna da koristi vojnu silu da očuva liberalni svetski poredak.
Okrećući Tojnbija naglavačke, Kejgan ga citira da se „Sjedinjene Države lenjo igraju delićem svoje nezamislive snage“. „Došlo je vreme da se Amerikancima kaže da nema bežanja od globalne odgovornosti“, piše suprug Viktorije Nuland. „Moraju da shvate da svrha NATO i drugih savezništava nije da brane američke interese od direktnih pretnji, nego da brane poredak koji najbolje služi tim interesima“.
Većina običnih Amerikanaca nije saglasna sa Kejganovom vizijom globalne imperije. Anketa Si-Bi-Es-a iz januara utvrdila je da svega osam odsto Amerikanaca smatra da se glavna pretnja njihovom načinu života nalazi u inostranstvu, dok je 54 odsto njih uprlo prstom u „druge ljude u Americi“, umesto u Kinu, Rusiju ili Iran.
Kejganovo narikanje
Valja istaći da Kejgan nigde ne objašnjava kako su svi pređašnji ratovi i intervencije, koje sa odobravanjem nabraja kao primere podrške njegovom globalno-hegemonističkom ediktu, zapravo koristili Amerikancima. Da li je očuvanje liberalnog svetskog poretka samo za sebe doslovce vredno svake cene? Mora li se on održati u svom sadašnjem obliku do kraja sveta?
Sa bahatom i bestidnom drskošću, Kejgan nariče nad činjenicom da „Amerikanci relativno jeftine vojne angažmane u Avganistanu i Iraku nazivaju ‘beskonačnim ratovima’“. On u tome vidi „samo poslednji primer njihove netolerancije u odnosu na haotični i beskrajni posao očuvanja sveopšteg mira i obuzdavanja pretnji“.
Naši čitaoci su imuni na većinu idiotskih i zlobnih bljuvotina Kejgana i njemu srodnih pobornika globalne hegemonije SAD, ali ovaj biser podiže diskurs na sasvim nov nivo. Gotovo sedam hiljada poginulih američkih vojnika (i par stotina hiljada lokalnih civila, ali za Kejgana oni nisu vredni računanja), preko pet milijardi potrošenih dolara – niko ni ne zna tačnu cifru – i apsolutno nikakav opipljivi geostrateški dobitak: to su plodovi ovog navodno „jeftinog“ angažmana.
Očigledno da nam prema Kejganovoj šemi stvari treba nešto pikantnije, nemilosrdnije i brutalnije. Prisetimo se da je, sudeći po njegovim pisanijima iz 2017, želeo da SAD uđu u rat u Siriji, „kako bi zaustavile spiralni pad američke moći i uticaja na Bliskom istoku i širom sveta“. Na svu sreću, tadašnji predsednik Donald Tramp nije bio zainteresovan.
Na Kejganovu radost, novi tim u Vašingtonu izgleda da cilja krupnije ribe od Bašara el Asada. Američki avioni jesu bombardovali mete u Siriji 26. februara, ali izgleda da je jedina svrha toga bila da Moskvu provokativno stavi pred svršen čin, i to u momentu kada predsednik Džozef Bajden, državni sekretar Entoni Blinken i drugi pokreću snažnu antirusku retoriku. U celini gledano, igra sa Damaskom je gotova: džihadistička pobuna koju je Zapad u Siriji podstakao, finansirao i naoružao, pretrpela je odlučujući poraz zahvaljujući ruskom angažmanu.
Pred zjapećom provalijom
Sa druge strane, što je mnogo važnije, protekla tri meseca donela su iznenadno i drastično pogoršanje odnosa između SAD i Kine. Provalija između njih postala je očigledna na prvom sastanku visokog nivoa ove dve strane otkako je Bajden stupio na dužnost. Održan u Enkoridžu na Aljasci 18. marta, bio je to događaj bez presedana u analima diplomatije velikih sila. Uzevši reč prvi – pred kamerama načičkanim za početne formalnosti – Blinken je najavio kako će SAD „diskutovati o našim dubokim zabrinutostima povodom postupanja Kine, uključujući Sinkjang, Hongkong, Tajvan, sajber napade na Sjedinjene Države i ekonomsku prisilu nad našim saveznicima“. Blinken je takođe kritikovao Kinu zbog manjka transparentnosti povodom porekla koronavirusa i zaključio da „sve ovo ugrožava na pravilima zasnovan poredak koji održava globalnu stabilnost“ koji SAD nameravaju da sačuvaju.
Usledio je ljutit odgovor Janga Điječija, vodećeg tvorca kineske spoljne politike. Prekoreo je SAD zbog istrajavanja u „hladnoratovskom mentalitetu“ i kritikovao je američke spoljne intervencije i licemerje po pitanju ljudskih prava. „Sjedinjene Države ne zastupaju stav međunarodne javnosti“, rekao je Jang, dodajući da „Sjedinjenim Državama manjkaju kvalifikacije za nastup s pozicija sile u odnosu na Kinu“.
Pojedini komentatori kasnije su zauzeli stav da je dobro što su SAD i Kina „konačno bile iskrene jedna s drugom“. Ono što zastupnicima takve otvorenosti promiče jeste promena fundamenata. Trampovi zahtevi u njegovim postupanjima sa Kinezima često su bili nezgrapno prezentovani, ali su u svojoj osnovi bili transakcioni. Tramp je želeo bolji trgovinski dil za Ameriku i povoljniji ekonomski odnos sa Kinom. On je stoga uporno trgovinske pregovore držao iznad sankcija na listi prioriteta.
Kada Blinkenov Stejt department optužuje Kinu da vrši genocid nad Ujgurima, međutim, Kinezi vide smišljen pokušaj delegitimisanja političkog rukovodstva u Pekingu pribegavanjem optužbama za najgnusnije zločine koji se mogu zamisliti. Istovremeno vide i podjednako alarmantan pokušaj internacionalizacije pitanja koja Kina tretira kao isključivo unutrašnja, poput Hongkonga, Tajvana i Sinkjanga.
Paralelno sa zahuktavajućom krizom u Ukrajini, eskalacijom oštre retorike protiv Rusije i tekućim nastojanjima Amerike da skrši nemačko-ruski projekat „Severni tok 2“, nije moguće razumeti globalnu strategiju Bajdenove administracije. Možda je ni nema. Stiče se utisak da Bajdenov tim naprosto sledi Kejganov stav da je došlo vreme da se „kaže Amerikancima da nema bežanja od svetske odgovornosti“, a da to podrazumeva kontrolu svakog kvadratnog metra svakog kontinenta i svakog okeana. Po Kejganu, Amerikancima „treba otvoreno reći da zadatak očuvanja svetskog poretka nema kraj, da je bremenit troškovima ali bolji u odnosu na alternative“.
Kejgan i njegova sorta su hegemonisti, ludi i zli u podjednakoj meri. U realnosti je moguće i neophodno da Amerika bude nacija među nacijama, moćna, bogata i sigurna van svake sumnje, ali izlečena od deluzija izuzetnosti, mesijanskih impulsa i svetskih hegemonističkih ambicija njene vladajuće klase. To se neće dogoditi u skorije vreme – a gotovo sigurno ne u naredne četiri godine – ali će hegemonističko prenaprezanje neminovno dovesti do pucanja po šavovima.
Postoji zjapeća i rastuća provalija između aspiracija američke elite o kontroli svetskog poretka i opadanja ekonomske, kulturne i društvene moći i uticaja ove zemlje u odnosu na ostatak sveta. U američkom je interesu da se ovaj ponor prepozna i premosti pre nego što razni kejgani, blinkeni i ostali njima slični odvedu Ameriku i čitav svet u propast.
Srđa Trifković (standard.rs)
Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Hronike“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.
